Đorđe Pavlov, maneken i ugostitelj - Ne robujem modi

Kad bi mogao da vrati vreme tridesetak godina unazad, danas bi bio pravnik, "gospodin čovek", sa tašnom i mašnom. Materijalna sigurnost mu je bitna, ali, ipak, ne po svaku cenu. Veruje da ne treba robovati trendovima već ljudi treba da nose ono što im prija, u čemu se dobro osećaju

Netipično za jednog manekena, ne stoji pred ogledalom, ne "licka" se, ne voli šalove koji su danas trend među modernim muškarcima, oblači se i spreman je da ujutro izađe iz kuće za pet, a najviše osam minuta.

Đorđe Pavlov, alijas Đorđe Kortina, prvi put se prošetao pistom sa devetnaest godina, davne 1969. i postao zvezda u bivšoj Jugoslaviji. Nikad nije išao na kurs manekenstva, nego je njegova šetnja po pisti počela tako što se jednostavno dopao modnom kreatoru Aleksandru Joksimoviću i fotografu Tomislavu Peterneku. Sve se, kaže, desilo slučajno.

Postao je maneken jer ga je u to vreme zanimala samo zabava i žene i išao je tamo gde je bilo mnogo devojaka, a najviše ih je bilo na modnim revijama. Upoznao je tada Maju Štajner, jednu od najboljih manekenki na ovim prostorima, koja ga je povezala sa Joksimovićem, potom je prošao kasting i modni šou, koji je u to doba pratila muzika uživo, za njega je počeo u zemlji i inostranstvu. Prisećajući se početnih koraka, priča da je prva revija na kojoj se pojavio tada bila "Vela Nigrinova".

Kao popularni maneken nosio je modele domaće konfekcije Kluz, koji je u to vreme dobro radio jer je izvozio garderobu u Rusiju. I nikada nije bilo, kako kaže, dovoljno odeće i obuće za to tržište.

Bio je zavodnik, "jurile su ga žene". I on je njih jurio, ali to ostavlja u prošlom vremenu jer je danas srećno oženjen i ima sina od šesnaest godina.

Manekenstvo je u svetu uglavnom dobro plaćen posao, dok mnogi modeli u Srbiji, prema njegovim rečima, koji rade revije ne dobiju honorare nikad. Ali, nikad. "Ne sviđa mi se kako se revije danas rade. Ništa ne valja. Postoje agencije koje uzimaju velike pare za booking-e, a ništa ne garantuju manekenima. U svetu se ne uzimaju pare od modela unapred, a onda im to obračunavaju od posla kad počnu da rade", kaže.

Iako je manekenstvom prestao da se bavi kad je imao 35 godina jer je "došlo vreme za mlađe", od piste se nije oprostio za sva vremena. Danas dva puta godišnje prošeta italijansku mušku modu Pal Zileri, jesenju i prolećnu kolekciju.

Nije rob mode, a ne bi ni smelo uopšte da joj se robuje, napominje, jer "ljudi treba da nose ono što im prija, u čemu se dobro osećaju". Smeta mu kad neko nema svoj stil, kao što je jedno vreme svaki drugi muškarac imao istu frizuru, pa su izgledali kao klonirani.

Pubertet ga je uhvatio kasno, zdrmao jako i dugo držao. Sve do, kako kaže, 25. ili 26. godine. Da je tako bilo, potvrđuje i činjenica da je završio Pravni fakultet, ali se nikada nije bavio pravima, jer ga je tada više zanimalo da postane kafedžija. Dojadilo mu je više da uči, a kafanski poziv je bio interesantniji. Sada žali što nije postao advokat, a imao je prilike. Čak mu je nuđeno da radi kod Tome File osamdesetih godina prošlog veka dok je studirao, što je on odbio. Žao mu je zbog greške u mladosti, jer da nije tako uradio "danas bi bio gospodin čovek sa tašnom i mašnom, imao bi radno vreme i dobro zarađivao", iskreno se kaje.

Iako mu je manekenstvo donosilo dosta dobre prihode u to vreme, jer je zarađivao za dva meseca toliko koliko manekeni danas ne namaknu za dve godine, nije umeo da štedi. Potrošio je sve što je zaradio, ušteđevine nema i živi ko podstanar. Materijalna sigurnost je, kaže, bitna, ali ne po svaku cenu. "Pare su potrebne ali nisu presudne za sreću", kaže Kortina, koji je nadimak inače dobio po očevom automobilu koji je vozio u mladosti, mada mnogi misle da se tako preziva.

Kad je okrenuo leđa pravima, posvetio se ugostiteljstvu, otvarao je kafiće, klubove, restorane. Po završetku fakulteta otvorio je kafe klub u Inđiji koji je bio senzacija u to vreme jer je bio drugačijeg i savremenijeg enterijera od tadašnjih. Da ga tako uredi došao je na ideju kad je bio u Berlinu i obreo se na otvaranju jednog restorana koji je bio sav u roze i ciklama boji. U bivšoj Jugoslaviji tada je mainstream u ugostiteljstvu bio puno drvo, mesing i dosta para se ulagalo u sve to. "Napravio sam tada lokal koji je bio 15 godina ispred Jugoslavije, a koštao je 15 puta manje. Tada su u Inđiju dolazili ljudi iz Zagreba, Osijeka. Gostovale su, između ostalih, Doris Dragović i Josipa Lisac", kaže on.

Vremenom mu je postalo naporno da putuje stalno iz Beograda u Inđiju, pa je u centru prestonice otvorio prvu privatnu ugostiteljsku radnju. Danas posao vodi u dva beogradska restorana i ukazuje na mnogobrojne teškoće u tom poslu, naročito na drakonske kazne koje plaćaju ugostitelji ako njihov konobar proda kafu "na crno", koje su jednake trima prosečnim platama u Srbiji. Još ga više boli što "zakon u ovoj državi nije jednak za sve". Ako, dodaje, ne plati tri meseca doprinose za radnike, njemu blokiraju račune u firmama gde je osnivač, a sada čita u novinama spisak poreskih neplatiša koji godinama duguju milijarde dinara i kojima država gleda kroz prste. "Nismo svi jednaki pred zakonom. To je sramno".

Restoran se ne može voditi na "daljinski", već kako kaže, svakodnevno obilazi i nadgleda radnike. Iako ima dobre saradnike i menadžere, uvek nešto zaškripi. Kuva ponekad, ne zavija baš sarmu, ali daje završne instrukcije kuvarima kad spremaju specijalitete kuće, koji začin da dodaju, kojeg sastojka da bude manje, a kojeg više.

Za ugostiteljstvo kaže da je stresan posao, uvek se mora voditi računa da li će gosti biti zadovoljni hranom i uslugom. Uz to treba naći dobre kuvare, konobare, šankere, što je vrlo teško u Srbiji, žali se.

"Jednom sam tražio da se dozvoli uvoz radnika za ugostiteljstvo sa Dalekog istoka. U Srbiji ima vrlo malo dobrih ugostiteljskih radnika, što je jedan problem. Drugi je, nema onih para koje su se nekad zarađivale. Da biste uložili u lokal ne možete dati manje od 1.200 evra po kvadratu", kaže dodajući da se ulažu velike pare, a jako se teško ili čak nikad ne vrate u ovom poslu. Vremena su se promenila, nekad je bilo malo lokala a puno ljudi je dolazilo, dok je danas obrnuto.

Da li zbog treninga, vožnje bicikla, joge, skijanja, ali Kortini bi malo ko "dao" 62 godine. U farmerkama koje najčešće nosi, kožnoj jakni i na motoru izgleda mlađe. Posle ručka sa Ekonom:east magazinom, spakovao je ski opremu i uputio se put Kopaonika. Prija mu vikend na snegu

poziv na pretplatu na - www.emportal.rs