Nikola Vujović, glumac - Rođen u znaku kengura

Nikola Vujović (Foto: mozzart sport)

Jedan od simbola Australije postao je bitan faktor u karijeri Nikole Vujovića: još dok je bio student na trećoj godini Fakulteta dramskih umetnosti, dobio je ulogu u predstavi "Cipele od kengurove kože", igranoj na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, da bi rolom u filmu "Kad porastem biću kengur" najavio plodan niz, oličen u 13 predstava u kojima trenutno nastupa

U legendarnom filmskom hitu Radivoja Andrića iz 2004. godine, pod imenom "Kad porastem biću kengur", Nikola Vujović je na upečatljiv način odigrao lik Dujeta, strastvenog kladioničara koji u rukama ima tiket svog života. Iste godine, izdanak sada već čuvene valjevske škole glume, briljirao je i kao glavni junak filma "Potera za srećkom" u kojem je tumačio lik Srećka, mladića koji uvek igra istu loto kombinaciju i na kraju dobija premiju. Dve godine kasnije dao je u svom stilu pečat filmu "Sedam i po", glumeći mladića koji patetičnim pismima i video porukama pokušava da dobije novac od Maradone... Šest godina kasnije, Nikola, kao slobodni agent, iz noći u noć menja garderobe prestoničkih pozorišta, nastupajući u ravno 13 predstava. Reklo bi se, rođeni glumac. I jeste tako, samo što kao klinac, na pitanje starijih šta će biti kad poraste, nije odgovarao "biću Kengur"... Pardon, nije odgovarao "biću glumac"...

- U osnovnoj školi sam mislio da ću biti fizičar, a kasnije ekonomista, da bih po završetku srednje škole upisao menadžment. Studirao sam godinu dana i položio desetak ispita, da bih iznenada upisao glumu. Prijemni sam spremao devet dana, izašao i položio tek tako, ni sam ne shvatajući šta se desilo. Mislio sam da ću uporedo studirati oba fakulteta, što je bila idiotska kombinacija, međutim, obaveze na Fakultetu dramskih umetnosti nisu dozvoljavale posvećenost bilo čemu drugom. Osetio sam da bi to moglo da bude moj životno zanimanje - kaže Nikola Vujović na početku razgovora za Mozzart Sport.

Ko ili šta te posebno inspirisalo da se okreneš glumi?

- Miroslav Trifunović Ćiša, pozorišni reditelj iz Valjeva, odnosno dramski studio u Valjevu koji je on vodio. Naime, u srednjoj školi se pojavila mogućnost da se opravdano odsustvuje s časova, a baš u toj dramskoj sekciji okupile su se najlepše devojčice. U roku od odmah sam otišao na njihov sastanak i pridružio im se. Prvo smo radili neki prigodan program za dan Svetog Save, a već sledeće godine sam dobio prvu veću ulogu. Radili smo predstavu "Društvo mrtvih pesnika", u kojoj sam igrao lik Čarlija. Zapravo, nisam morao ništa da igram, samo sam naučio tekst... To sam bio ja. S tom predstavom obišli smo celu Srbiju i osvajali nagrade.

Sećaš li se sledećeg glumačkog zadatka?

- Dobio sam rolu u predstavama Dragoslava Mihajlovića "Kad su cvetale tikve" i "Srećna nova 1949.", od Gordana Mihića, u kojoj sam igrao Lepog Baneta. Ponovo sam se nauživao putujući. Uprkos svemu, upisao sam pomenuti menadžment, da bi se ĆišaTrifunović jednog dana pojavio, dao mi kovertu s tekstovima i rekao da Vlada Jevtović prima klasu na FDU, pa da bi trebalo da pokušam.

S kim si bio na klasi i po čemu pamtiš studentske dane?

- Bilo nas je četrnaestoro: Jelena Ilić, Nina Lazarević, Milena Stošić, Katarina Erić, Nina Pavlović, Jelena Jovičić, Andrea Senjanin, Ana Bretšnajder, Lazar Strugar (Avaks iz Kad porastem biću kengur), Srđan Karanović, Mrđan Ognjanović, Marko Stepanović i Petar Mihailović. U to vreme sam živeo u 37. Bloku, a put do fakulteta je bio prava linija. Kada izađem iz zgrade, išao sam samo pravo dva bloka, pa kroz peščaru i stigao sam. Vežbao sam da idem na faks žmureći.

Jesi li se pribojavao hoće li posle diplomiranja biti posla i za tebe?

- Ne baš. Već na trećoj godini dobio sam glavnu ulogu u BDP-u u predstavi "Cipele od kengurove kože"... Moram da primetim kako me taj kengur baš prati. Nešto docnije dobio sam manju ulogu u Ateljeu 212, zatim je sve nekako stalo. Iako sam verovao da zbog svojih interesovanja i truda koji ulažem neću imati problema s dobijanjem uloga, po završetku studija nisam ništa radio celih godinu dana.

S čime si se bavio čekajući da zazvoni telefon?

- Pravio sam muziku, izlazio, dangubio. Podrazumeva se da sam odlazio na kastinge i davao sve od sebe. Posrećilo mi se na desetom kastingu za film "Kad porastem biću kengur", otkad je praktično i počela moja, ako mogu tako da je nazovem, karijera. Odmah posle snimanja izabran sam za jednu od uloga u "Mletačkom trgovcu" u JDP-u, Egona Savina, posle čega sam počeo da igram u skoro svim pozorištima u gradu.

Pomenuo si kengura kao svoju sudbinu. Da li te režiseri slučajno ili namerno biraju za uloge u kojima si ekspert za igre na sreću?

- A-ha-ha, zanimljivo je da nikada nisam igrao igre na sreću. Kada sam dobio ulogu u "Kenguru", morao sam da odem u kladionicu i odigram prvi tiket u životu. Jedan prijatelj je radio u kladionici, pa sam s Borisom Milivojevićem krenuo, da se tako izrazim, na časove klađenja. U toku je bila osmina Lige šampiona i ništa pod milim bogom nisam pogodio. Jednostavno, nisam mogao da se kladim na timove koje ne volim. Nisam neki kockar u duši, ali mi je bilo strašno interesantno da posmatram lica i ponašanja ljudi u kladionici. Što se tiče lotoa, to mi je nekako besmisleno. Šta bih radio s novcem koji nisam zaradio.

Gde se osećaš bolje, pred filmskim kamerama ili na pozorišnim daskama?

- Sve to mi je posao. Nikako to ne bih mogao da odvojim. Uz to, volim da radim i radio drame, kao i reklame. I osećam se dobro svuda i svaki put.

Kako bi opisao stanje duha posle predstave u kojoj se nisi štedeo "od prvog do 90. minuta"?

- U nekim američkim državama glumac se smatra neuračunljivim za svoje postupke nekoliko sati nakon predstave. Time bih mogao da se brani na sudu. Postoji vrsta euforije, uzbuđenja, prenaglašenog ponašanja posle svakog igranja. Izaći pred par stotina ljudi i postojati, to nije nimalo lako. Koncentracija mora da bude na visokom nivou, u pitanju je težak mentalni posao koji troši čoveka - čini ti se kao da imaš iznošeno lice. Svakako da je taj umor posle odigrane predstave neprikosnoven i da je svakom glumcu to jedan od razloga za bavljenje ovim poslom.

Imaš li ustaljene rituale pošto skineš kostim i šminku i vratiš se u sopstvenu kožu?

- Odem na piće s kolegama ili gostima, a kako je predstava živa stvar i nikad se ne ponovi na isti način, komentarišemo eventualne ispade, improvizacije, zaboravljeni tekst ili neki glasan komentar publike. Splašnjavamo euforiju zajedno... Imam običaj da u takvim situacijam slušam džez.

Na koji način koristiš slobodno vreme?

- Družim se s prijateljima, čitam knjige, gledam filmove, vozim motorcikl, pojedem ukusan obrok, popijem bocu vina, odem na izlet, putujem... U stvari, sve je to sastavni deo mog posla, tako da slobodno vreme praktično i nemam. U suštini, pre bih rekao da je ceo moj život slobodno vreme: što sam slobodniji u životu, to sam uspešniji na poslu. Svoj poziv ne shvatam kao obavezu, već kao privilegiju, jer nemam kancelariju i striktno radno vreme, tako da je malo stvari koje moram. A ono što moram – volim.

Koja su ti mesta omiljena za izlazak?

- Uf, nekako sam prestao da izlazim uveče. Ali zato volim popodne da navratim u restoran "Hercegovina" na rebarca i pivo, potom u Klub kreativne gastronomije na neku Zekinu izmišljotinu, u "Krojač" na burbon i tavle, u "Drvo javorovo" na kafu ili čaj, u "Sokoj" na čorbast pasulj... Uživam i u bureku iz pekare "Trpković", ali pozorišta su moja najomiljenija mesta za izlazak.

Šta je to što te u Beogradu u startu orasploži, a šta te iznervira?

- Obožavam kad neki od mojih omiljenih bendova dođe u Dom omladine. Razvesele me osmesi i optimizam kod ljudi, čega je, nažalost, sve manje. Radosnijim me čini i Radio Beograd 2, koji ima briljantan program, čime oplemeni čoveka i učini ga bogatijim. E sad, najviše me nervira kad neko ide preko reda, bilo da je to u banci, pošti ili pozorištu, bilo kojoj instituciji u kojoj bi red morao da postoji i da se poštuje. Dovraga, voleo bih ponekad da imam tu nemarnost prema tuđem postojanju i da se uguram nekoliko mesta ispred! Samo, nikako mi to ne ide od ruke. Poštovanje reda je osnov svakog civilizovanog društva. Takođe me izluđuje kad ljudi pokuljaju u autobus ili tramvaj ne čekajući da putnici prvo izađu. Ježim se od smeća bačenog pored kanti, duvanja slina na trotoar i džingla na RTS-u, kada ona i on sa šubarama na glavama đuskaju na nekoj plaži. Baš me rastuži jer ne shvatam šta je pisac hteo da kaže.

Da li si se bavio sportom kad si bio "mlađan lovac ti"?

- Odrastao sam u valjevskoj Karađorđevoj ulici. Imali smo divno dvorište iza zgrade, gde su nam breza i lipa glumili gol. Danas je to mesto pretvoreno u parking. Nema dečurlije ni na klikerima, ni na fuci! Svi su valjda u kućama i igraju "soni". Dobro, ne kažem da je "soni" glup, nego da je moja generacija mnogo više vremena provodila napolju. Voleo sam loptu, i fudbalsku i košarkašku, bio sam od onih koji su mnogo trčali, uz mali učinak. Pored toga, trenirao sam i karate, a u šahu sam bio vrlo dobar... I danas sam solidan igrač. Stoni tenis bih mogao da igram dan i noć, imam nekoliko vrljavih servisa koji se teško vraćaju. U poslednje vreme sam počeo da pecam, voda i plovak me opuštaju.

Za koga se navijalo u kući Vujovića?

- Uz oca, dedu i brata, postao sam navijač Partizana. Pamtim dobro nedeljna popodneva, prenose utakmica na radiju i kućno navijanje. U zavisnosti kako je prošlo kolo, bio ti je ponedeljak u školi. Priča i prepiranje. Bila je u svoje vreme dobra zajebancija taj fudbal. A sad, ne baš. Nešto tu opasno smrdi. Čini mi se kao da nema profesionalizma, kao da je novac taj koji odlučuje ko, kad i gde će da igra. Talenat je pao na neko sedmo mesto. Poslednja tekma koju sam gledao bila je Partizan - Arsenal. I nisam se nešto zabavio, ali zato jesam u Pioniru kad smo na meču s Makabijem ispraćali Nikolu Pekovića u NBA. Ta vrsta energije, taj trud, kolektivni duh, želja za pobedom i snaga, to je moja vizija sporta. I ne samo sporta.

Gledaš li televiziju? Koji sadržaji privuku tvoju pažnju?

- U stanu nemam televizor. Odlučio sam tako pre nekoliko godina, otišao i odjavio pretplatu. Naprosto, uhvatio sam sebe jednog dana kako besomučno vrtim kanale u želji da se odmorim, a u stvari sam se umarao. Otrovan je taj TV, prosto hipnotiše čoveka. Nedavno sam kupio projektor, pa sebi vrlo rado priuštim osmišljen program koji skidam sa interneta. To su BBC dokumentarci, filmski klasici...

A da li bi prihvatio učešće u nekom od rijalitija?

- Ne znam... Jedino ako bih uspeo to da shvatim kao svoj posao. Ipak, ne znam mnogo o tome, nisam siguran.

Jesi li u skorije vreme negde putovao?

- Jesam, u svoj rodni kraj. Posle dočeka Nove godine, otišao sam s nekoliko drugara na dedovinu jednog od njih u selo Balinović, pored Valjeva. Uživali smo u siru, rakiji, čitali glasno "Gorski vijenac" i "Valjevo u 14. veku", pored peći, dok se grad nazirao u daljini, ogrnut maglom i smogom jeftinog lignita. A ujutru - čist vazduh, šetnja po imanju... I gle, naletesmo na kuću narodnog heroja Živana Đurđevića, koga su zajedno sa sinom zarobili četnici i ubili. Iz nekog razloga, Živana su na obližnjem brdu pekli. Tako smo bar učili u školi. Razmišljao sam šta je taj čovek mogao da učini komšijama da bi tako skončao. I koliko je to istina, a koliko legenda koju su komunisti pravili kako bi slavili svoju borbu. Do te kuće je napravljen asfalt još 80-ih godina prošlog veka, ima spomen ploča na kojoj piše šta se desilo. Ali sumnjam da bilo ko više ide tamo.

SUPERMEN ME VRAĆA U DETINJSTVO

Nabroj tri strana i domaća filma po tvom ukusu?

- Teško je odlučiti se, ali evo ovako: "Supermen", prvi deo, zato što me vraća u detinjstvo. Na drugom mestu je "Konan varvarin", film u kome kao klinac nisam prepoznao obilje aluzija i citata, pa "Drajv", od Nikolasa Vindinga, danskog reditelja koji je režirao meni omiljenu trilogiju "Pušer". Od domaćih filmova bih izdvojio "Misteriju organizma", "Splav meduza" i "Mlad i lep kao ruža".

VREME KAD SU LJUDI LEPO PRIČALI

Čega to ima u Valjevu što pogoduje rađanju glumačkih talenata?

- Verovatno dobra geografska dužina i širina, a-ha-ha. U moje vreme u Valjevu se negovao govor s dužinama, s dugim vokalima i konsonantama. Samim tim i misao je jasnija, pa je lakše dočarati priču. Dikcija, odnosno izgovor, formiraju sliku koju glumac zamišlja i što je jasnije zamisli, to je i bolje i lakše prenese publici. Danas je izgovor drugačiji, ljudi gutaju slova, nejasne su misli. A ima nešto u mentalitetu Valjeva što voli da se igra života... To nadmudrivanje, valjevska podvala.

izvor :