Biljana Vilimon, multimedijalni umetnik - Predeo slikan suzama

(Foto: mozzart sport)

Otišla sam kod bivšeg muža da gledam televiziju i tu sam shvatila da je Zoran mrtav. Bez plakanja i suza, onako kao zombi, sela sam u taksi i izašla kod hotela Prag. Sećam se trenutka kad sam iz Dobrinjske zakoračila u ulicu Admirala Geprata i počela da plačem kao kiša. Imala sam utisak da sam plakala za sve loše stvari koje smo proteklih godina doživljavali i koje su se u meni nakupile. Čini mi se da te suze nikad nisu istekle koliko je trebalo. Ubistvo Zorana Đinđića bilo je najveći poraz koji je bilo ko od nas mogao tog trenutka da doživi

Avangardna beogradska slikarka, TV voditeljka i kolumnistkinja Biljana Vilimon, godinama unazad je dosledni borac za evropsko lice Srbije. Na tom putu nailazila je na najrazličitije prepreke koje su je često dovodile u naizgled bezizlaznu situaciju. Uprkos svim iskušenjima, ostajala je dosledna sebi i svojim principima. Uvek i na svakom mestu hrabro je iznosila političke stavove koje je vreme potvrđivalo, ali zbog tog niza izvojevanih pobeda nikad i ni od koga nije očekivala bilo kakvu nagradu.

Pažnju šire javnosti skrenula je na sebe kao autor kultne TV emisije tadašnjeg Trećeg kanala - Galerija tajni, u kojoj je brižljivo odabirala goste i teme režirajući pritom performans koji nikoga nije ostavljao ravnodušnim. Pozornost joj sleduje i kao voditeljki emisije Lagum, koja se prikazuje na Studiju B, a i u dopisnici iz Visbadena, u kojoj čitaocima Blica na njoj svojstven način u trenu popravi raspoloženje...

- Taj Visbaden je jako zanimljiv jer je očigledno da me ljudi ozbiljno shvataju, iako se u toj kolumni zezam i prebacujem stvari na nivo humora o problemima koji naše društvo tište. Počev od cena, problema na koje nailazimo na šalterima i na ulici, pa sve do raznih drugih nepravdi koje doživljavamo – kaže Biljana Vilimon, s kojom smo razgovarali u njenom futuristički uređenom stanu u strogom centru Beograda.

Kada je tačno zaživela vaša kolumna?

- U oktobru 1998. godine, kada sam izgubila posao na TV Politika. Naime, potpisala sam peticiju protiv radikala s grupom od 20-ak umetnika, a na čelu te peticije bio je Zoran Đinđić iz Demokratske stranke. Reč je o onom restriktivnom zakonu o medijima, a pošto sam samo ja radila kao novinar, dobila sam otkaz. Ljubaznošću Veselina Simonovića, koji me i ranije pozivao zbog saradnje, postala sam saradnik Blica.

Odakle ideja o vašem izmeštanju u Visbaden?

- Važno je znati da sam s Miljanom Laketić, novinarkom nekada popularnog magazina Duga, izdala knjigu pod naslovom Putovanje u Visbaden. Otkuda baš Visbaden?! Početkom tih 90-ih godina nismo bili u prilici nigde da putujemo, dok smo se umetnošću bavili iz humanih razloga da bismo mogli da preživimo. Naravno, mislim na duhovni smisao. Nas dve smo tako noćima pričale telefonom i maštale kako avionom putujem tamo i onamo. U jednom trenutku smo ubole prstom mesto na karti i pogodile Visbaden.

Šta je usledilo posle toga?

- Usledila je naša interna istraga o tom mestu, tokom koje smo otkrile razne tajne službe, špijunažu, Elvisa Prislija i još štošta što je veoma podsećalo na život u Srbiji. Uglavnom, upoznale smo se s tim gradom naširoko i nadugačko, posle čega smo počele da pišemo neke imaginarne priče. Malo po malo, ta fikcija i naše paljenje na tajnovite stvari preraslo je u roman u kome smo rekle sve što zbog tadašnjeg režima nismo smele. A smele smo zato što nismo opisivale Beograd, nego tamo neki Visbaden.

Roman je kod svakoga izazivao osećanja u rasponu od smeha do suza.

Vratimo se sad vašoj rubrici u Blicu…

- Nekoliko godina kasnije, s glavnim urednikom Blica došla sam do zaključka da bi, s obzirom na sveukupnu situaciju u društvu, najbolje bilo da dobijem tretman dopisnika iz Visbadena. U ono vreme političkih progona, to je bilo idealno rešenje.

Kako ste odreagovali kad ste skapirali da ljudi žive u uverenju da zaista šaljete tekstove iz Nemačke?

- Strašno mi je to bilo zanimljivo. Čak su i moji bliski prijatelji bili ubeđeni da živim u inostranstvu, a među njima Bojana Lekić i Neda Arnerić. Bilo kako bilo, Visbaden je veoma brzo postao atrakcija.

Jeste li posle svega častili sebe i posetili taj grad?

- Bila sam u dosta zemalja, bila sam i u Nemačkoj, ali nisam bila u Visbadenu. Vrlo je moguće da ću jednog dana postati počasni građanin tog grada, iako nikada nisam bila u njemu.

Da li u vašim kolumnama preovladavaju lična iskustva ili pisanje bazirate na onome što čujete sa strane?

- Mnogo više moja iskustva. Često angažujem neke majstore i stalno se pojavljuju brojni problemi sa strujom, vodom, stanarinom… Da ne govorim o imaginarnim računima koji svakodnevno stižu i o nemuštim objašnjenjima političara za iste.

Poznati ste, između ostalog, i kao jedna od malobrojnih ličnosti s javne scene koja je uspela da ućutka Vojislava Šešelja. Bilo je to u jednoj emisiji na TV Pink, koju je vodila Olivera Kovačević. Doživljavate li taj momenat u karijeri kao kompliment?

- Naravno da je to za mene kompliment, jer Šešelju možete da poreknete neke stvari, ali ne i neospornu inteligenciju. On ume da bude duhovit i da zasmeje sagovornika. Tada sam zaista bila u totalnoj protivteži s njegovim političkim stavovima, pa sam osetila potrebu da mu repliciram onako kako sam mislila da treba. Izgleda da on to nije očekivao.

Jeste li se pomalo iznenadili kad vas je u trenu poslušao i spustio ton?

- Pa, i nisam i jesam. Baratala sam s jakim argumentima, a drugo, oni koji su plaćeni da pričaju u interesu neke stranke su lako prepoznatljivi. Nikada nisam unovčila svoje mišljenje, čak ni ono kad sam izgubila posao zbog saradnje s Demokratskom strankom.

Posle 5. oktobra, Zoran Đinđić mi je nudio da dođem na RTS zajedno s Bojanom Lekić, ali sam to odbila.

Pre četiri dana navršilo se devet godina od ubistva premijera. Igrom sudbine, stanujete preko puta zgrade iz koje je ispaljen smrtonosan hitac. Kada ste saznali šta se dogodilo?

- Već je bilo pucano kad sam izašla iz zgrade. Videla sam neku frku i ne znajući šta se događa, otišla u redakciju. Pošto nisam mogla da se vratim u stan, otišla sam kod bivšeg muža da gledam televiziju i tu sam shvatila da je Zoran mrtav. Bez plakanja i suza, onako kao zombi, sela sam u taksi i izašla kod hotela Prag. Dalje se nije moglo. Sećam se kao danas trenutka kad sam iz Dobrinjske zakoračila u ulicu Admirala Geprata i počela da plačem kao kiša. Imala sam utisak da sam plakala za sve loše stvari koje smo proteklih godina doživljavali i koje su se u meni nakupile. Čini mi se da te suze nikad nisu istekle koliko je trebalo. Ubistvo Zorana Đinđića bilo je najveći poraz koji je bilo ko od nas mogao tog trenutka da doživi.

(Foto: mozzart sport)

Da li je policija dolazila u vašu zgradu?

- I u moju zgradu i u moj stan. Onako tužna, a i besna na tu policiju, svađala sam se s njima. Bila sam ljuta na sve one koji ga nisu zaštitili. Toliko mi je sve to bilo strašno i nadrealno, da sam nedelju dana plakala bez prestanka. Jedino sam se tako loše osećala kad mi je zbog droge umro rođeni brat koji se takođe zvao Zoran. Svakoga dana kad s prozora pogledam u dvorište Vlade, pomislim kako je otišao bezveze.

Hajde da se okrenemo lepšoj strani života. Šta biste sada rekli o vašoj, nekada kultnoj TV emisiji Galerija tajni?

- Bila je to veoma kvalitetno producirana emisija, čak bolje nego ova koju danas radim. Nekako, bilo je više entuzijazma u ekipi i pozitivne energije, gosti su bili takođe pozitivni i bilo je manje komercijalnih priča. Ti moji televizijski počeci obeleženi su pohvalama, ali i kritikama od strane onih koji nisu razumeli to što radim. Istrajala sam, naravno, u realizaciji tih umetničkih hepeninga, a iz ove vremenske distance sve to mi deluje nekako romantično.

U čemu je tajna vaše dugovečnosti na televiziji?

- Šta reći? Oni koji su me nekada kritikovali, danas smatraju da je moje trajanje na televiziji fascinantno. I jeste, zato što je televizija medij koji otkriva svaku vrstu prevare i koja vas jede, a može da donese mnogo više štete nego koristi. Tajna je možda u meri, o kojoj sam uvek vodila računa kad je trebalo da odlučim gde i koliko ću se pojavljivati.

Možete li da izdvojite neku epizodu Galerije tajni? Možda onu kada vam je gost bio Branimir Džoni Štulić?

-Da, tu emisiju mogu da izdvojim kao najposebniju, najprepričavaniju i najčuvaniju kod kolekcionara. Na Jutjub su je postavili Džonijevi fanovi. On je bio svakako moj najintrigantniji gost i ostao je najupamćeniji između ostalog i zato što je osoba koja se ne pojavljuje svuda. Pričamo o čoveku natprosečne inteligencije i talenta koji je sposoban da vas zainteresuje na različite načine. U toj emisiji sam recitovala Crnjanskog, nervirala Irfana Mensura i plesala sa Džonijem, koji se primio na sve to. Meni je sve to bilo preslatko. Posle toga smo ostvarili jedno lepo priijateljstvo u kome, naravno, nije bilo ničega...

Jeste li ostali u kontaktu?

- Nismo. Imam utisak da se naljutio kad jednom prilikom nisam bila kod kuće, a on me, kako mi je rekao u poruci na telefonskoj sekretarici. "čekao sat i pol ispred moga doma". Bilo mi je to strašno slatko.

Mislim da je njegova sujeta bila i opravdana, a i nije. Ja nisam naše druženje shvatila ozbiljno, a on očigledno jeste, ali bez obzira da li je to tako ili nije, ničeg nije bilo više od toga. Sve u svemu, mislim da je Džoni Štulić zadržao oreol slave i nedodirljivosti koje niko od naših umetnika nema. Možda i zato što on svoj talenat nikada nije unovčio.

Pričamo o vašem TV i novinarskom stvaralaštvu. A gde se tu slikarstvo udenulo?

- Slikarstvo je moja baza, uvek je prisutno. U krajnjoj varijanti, vraćam mu se kad imam neke pauze i potrebu da nešto drugo radim. Nisam takva da bih sebe maltretirala tako što ću svaki dan da slikam, zbog straha da ne zaboravim. Kada posle zatišja od godinu dana nešto prenesem na platno, onda to ima svežinu koju ne bi imalo kad te pauze ne bi bilo. Između ostalog, dizajniram svoju kuću, dizajniram sebe, a dizajniram na određeni način i komšiluk. Nezamenljiva je prijatnost koju čovek oseća dok gleda lepe stvari oko sebe, putem kojih dobija dobru energiju. Naprosto, estetika mi je na prvom mestu, zato pazim na kakvoj stolici sedim, iz kakvog tanjira jedem ili iz kakve čaše pijem vodu.

Odakle ste poreklom?

- Zanimljivo da su mi otac i majka poreklom iz Raške, ali sam se rodila u Novom Pazaru, kod Rasima Ljajića, a-ha-ha. Veoma rano smo se doselili u Beograd, gde sam i odrasla.

Da li ste u tim danima iskazivali interesovanje za sport?

- Ma kakvi, toliko sam bila lenja da me jako nerviralo kad sam na časovima fiskulture morala da se penjem na neke razboje. Ali sam zato dobro skakala udalj. Vrbovali su me da treniram u Zvezdi, što sam odbila i za kaznu dobila dvojku iz fiskulture, pošto sam bila u 13. beogradskoj sportskoj gimnaziji. Za razliku od mene, Nenad Stekić, koji je moja generacija, počeo je da trenira atletiku i kasnije postao šampion.

Gledate li sportske sadržaje na TV?

- Tenis obožavam, ostavljam sve obaveze po strani kad su naši na terenu. Ponekad, kad izgube, umem da se naljutim na njih, međutim, čim se setim koliko su znoja prolili, brzo me prođe srdžba. Novak je priča za sebe, njega doživljavam na poseban način. Sjajni su i plivači, Čavić i Nađa Higl, baš kao vaterpolist i odbojkaši. Još pogledam neki košarkaški meč, a fudbal mi nije interesantan.

Zvezda ili Partizan?

- Zavisi. Jedno vreme sam zbog tate navijala za Partizan, da bih kasnije iz inata navijala za Zvezdu. U jednom periodu sam zbog ujaka simpatisala OFK Beograd. Dakle, nemamizraženu navijačku strast.

Kada izađete iz vašeg lepog stana, gde volite da odete kako biste nastavili da se osećate prijatno?

- Prvo ne znam da li ću levo ili desno. Nekako, uvek sebe iznenadim. Idem često na Kalemegdan i dole na reku. Društvo mi pravi unuka Dunja i ćerka Aleksandra. Idemo nas tri, malo se ludiramo, pa odemo negde na ručak.

Gde najčešće ručate?

- Recimo, volimo domaću hranu u Kolarcu, zatim nešto egzotičnije specijalitete u Homi i Pireu, a odemo i kod Dragane Ognjenović u Kikasu. Obožavam dobre restorane u kojima jela na tanjiru podsećaju na sliku. Slaba sam na to. Vidim, moja ćerka i unuka takođe.

Da li ste se navikli na ulogu bake?

- Ne, navikla sam se na ulogu babe, pošto me Dunja tako zove. U početku nisam ni znala kako ću da se osećam. Kad su prijatelji došli da mi čestitaju rođenje unuke, mislila sam da se zezaju. Doneli su šampanjac, a ja sam se osećala kao idiot. Sve mi se totalno pobrkalo u glavi. Shvatila sam da je potrebno da prođe neko vreme da bi čovek uvideo da li je sujetan ili nije. Sad mi je beskrajno mi lepo da budem baba jedne takve unuke.

ODGOVARAM NA VREME U KOME ŽIVIM

- Nikada nisam lično raspoloženje prenosila na slike, jer to nije put kojim se može doći do publike. U principu, nešto kolektivno kad nas dira, tada je taj krik na platnu ubedljiv i dira i druge. Postoji milijardu drugih načina da se ispraznim i izduvam. Želim stalno da odgovaram na vreme u kome živim i zato su moje slike aktuelne. Od sebe očekujem da i ubuduće imam takav pristup.

EVROPSKI STANDARDI

- Vedre teme ne obrađujem u kolumnama, pošto one kao takve nisu smešne. Ono što pokušavam, to je da čitaocima dočaram kako svi mi imamo istovetne probleme. Pritom im stavljam do znanja da na njih treba gledati s duhovite strane. Generalno, ulazak u EU neće promeniti nešto previše u našim životima. Uostalom, baš nešto gledam koliko smo daleko od evropskih standarda po pitanju primene pojedinih strogih zakona. U principu, mi sprovodimo u praksu ono što nam odgovara.

izvor :