Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Milan Lane Gutović, glumac - Sada sam Krkobabićev kolibri
Četvrtak, 12.04.2012.
16:27
Komentari
(Milan Gutović)
Milan Lane Gutović je ispao najlepša "Bojanova beba" (velikog reditelja Bojana Stupice)! Bar bi se u tome složile obožavateljke ovog fenomenalnog glumca, iako su ga jedno vreme čak optužili za –mizoginiju! Basterkitonovski ozbiljna lica, na kao neozbiljno neobavezan, duhovit pa i sarkastičan način, obračunava se sa devijantnostima njegovog i našeg vremena u kojem živimo.
Bio je i vlasnik "Dvora" (rijaliti šou) ali je oduvek skromno i porodično živeo. Rođen 1946. godine u Umci, sa porodicom živi u kući nasleđenoj od oca i majke, u Kumodražu.
Ovaj slavni glumac je uvek umeo da uzme sudbinu u svoje ruke, da odluči kad će napustiti predstavu, pozorište ili TV seriju. U razgovoru za Ekonometar pitali smo ga – da li to znači da nema egzistencijalni strah?
Da li to znači da kad ne biste mogli dalje da budete glumac na "svoj način" i pod svojim uslovima, da biste krenuli u neki "biznis"?
– To sam već činio nekoliko puta, pa mi zato pitanje postaje nejasno, mada slutim šta ste hteli da me pitate. Vi me ustvari pitate: "Ako vam je to polazilo za rukom toliko puta, što ne uradite isto?" Odgovoriću i na Vaše i na svoje pitanje. Bavio sam se drugim zanimanjima u vreme koje je bilo pogodno za to. Ovo vreme nije pogodno nizašta sem za penziju, ili bežanje iz zemlje. Izabrao sam penziju i tako postao najmlađi penzioner. Ja sam ustvari Krkobabićev kolibri.
Veoma ste popularni, igrate iz večeri u veče, snimate iz dana u dan, putujete i igrate odavde do Australije. Smatra se da ste među najplaćenijim glumcima. U šta, po Vama, valja najbolje uložiti ili investirati ili, pak, štedeti novac?
– Najbolje je kopirati ljude na vlasti: izneti novac iz zemlje i smestiti ga u postojbinu ručnih satova, Švajcarsku.
Tajkuni su pokupovali plodnu zemlju, ali preostalo je, da li je po Vama to sigurnija investicija, ili ulaganje u zlato, kako nam savetuju?
– Ulaganje u bilo šta donosi rizike. Slike u koje se često ulaže mogu da budu ukradene ili da propadnu, kao i zlato. Zgrade mogu da budu srušene ili spaljene. Jedino zemlja ostaje bez obzira na bilo kakve okolnosti. Naravno, pod uslovom da komunisti opet ne dođu na vlast i da vam je rekviriraju.
Ima tome mnogo godina kada ste, sa grupom istomišljenika, ušli u avanturu otvaranja prvog privatnog kabarea. Sada ste, nedavno, izjavili da biste želeli da imate svoje pozorište-kabare. Da li u ova vremena sada bolja za "pozorišni biznis"?
– Pozorište nigde na svetu nije rentabilno. Ono je uvek opstajalo od donacija bogatih mecena. Ti bogataši, kao porodica Mediči, su u bogatstvu živeli generacijama i zadovoljili su primarne nagone tipa: jesti, piti, ići na balove i slično, pa su tek posle zadovoljenja tih
potreba otkrili vrednosti koje umetnost sa sobom donosi. Mi nemamo mecene jer naši bogataši nisu još zadovolji li primarne nagone, pa im se umetnost čini potpuno bezvredna. Kada bi se pojavio neki čovek koji bi dao materijalnu podršku projektu kabarea u Beogradu, sa zanosom bih se upustio u još jednu ličnu katastrofu koje su pratile svaki moj kabare.
Da li uopšte država stimuliše mali biznis, pa i otvaranje privatnih pozorišta, ili su to samo retorički predizborni pozivi?
– Ova država stimuliše isključivo lični biznis članova vlade i partijskih drugova. Svaki drugi biznis predstavlja avanturu. Rubno područje do koga razum govori da se sme ići u ulaganju je – plastenik.
Imate li savet za državu kako da pomogne željnima svoje male manufakture?
– Kažu da je za umetničko delo neophodna saradnja Gospoda Boga i umetnika, ali da je najbolje da se u to umetnik što manje meša. Kada bi se država obuzdala da ne "pomaže" sve bi cvetalo kao posledica. Čim bi se država obuzdala od bezočnih krađa i lopovluka, bilo bi mesta i za građane, ali njihovi apetiti su ogromni. Ispada da u državi ima mesta samo za državu, a za građane nema mesta.
Kako objašnjavate to da se većina Vaših kolega odlučuje da otvori restoran ili kafić, ili pak, produkcijsku kuću? Retki su kao Nenad Jezdić, koji je otišao na selo i pravi rakiju, a gotovo da nema onih koji žele da pokrenu neku proizvodnju. Da li imate svoje objašnjenje za to?
- I za rakiju, i za produkciju su potrebni lični afiniteti. Gospodin Nenad Jezdić se odrekao mnogo čega prateći svoj instinkt koji ga je vratio na zemlju i u kraj njegovih predaka. Verujem da ga je slučaj učinio uspešnim. Nisam ubeđen da je tu država pomogla. Državamu i dalje neće pomagati, pa tako njegove šanse postaju veće.
U vrhu smo liste zemalja po korumpiranosti, čini se da se i uloge dele po partijskoj pripadnosti. Niste bili imuni na politički angažman, da li ste se povukli i definitivno odustali?
- Nikada se nisam politički angažovao i imam imunitet na politički angažman. Bio sam nosilac liste DSS-a na opštini gde živim, I nisam posle dobijene vlasti u toj opštini bio ni na kakvoj funkciji. Da sam "rasan" političar ugrabio bih malo vlasti, ali eto nisam. Svoj pristanak da budem nosilac liste dao sam jer mi je važno da se uslovi života u opštini gde živim poboljšaju. Svoje ime sam dao DSS-u samo u tu svrhu, jer smatram da imaju kvalitetne i poštene ljude u svojim redovima. Ako bih se opet angažovao moji motivi bi opet bili isti.
Vama se pripisuje rečenica da "jedva čekate da počnu hapšenja u kulturi"! Da li mislite da će ikada do toga doći, i da li je zaista najisplativije, kako tvrdi u svojoj knjizi "Krugovi moći" Žarko Jokanović, "kraduckanje" prilikom investiranja i izgradnje pozorišta, muzeja, biblioteka, ali i snimanja filmova kroz koje se često peru pare.
– U prethodnim pitanjima ste pomenuli moje kolege i "produkciju" pa sam izbegao odgovor na to pitanje i govorio o Gospodinu Jezdiću. Sada se opet vraćamo na njih i na ljude koji se bave kulturom. Niko ih nikada neće uhapsiti, jer će i to proći kao sve "mafije" koje su pohvatane u krađama. Ništa nije "otkriveno". Svi mi, kao i "oni" znamo da bi prvo trebalo da uhapse sebe, da bi mogli da hapse bilo koga.
Ima li nade da ne budemo više "Jututunci" koje vodi "kralj Balakaha", kao u Zmajevoj pesmi?
– Samo države koje nisu u interesnoj zoni velikih sila imaju šanse. Mi je nemamo. Štampa bez zazora piše o slugeranjskom ponašanju ljudi koji rukovode zemljom. Da se tako ponašao neki naš kralj nisam siguran da bi ljudi ginuli sa uzvikom: "Za kralja i otadžbinu!". Zamislite da danas neko vikne: "Za predsednika i otadžbinu!"?
Kada biste bili ministar kulture, da li biste se izborili da "nacionalne penzije" budu veće, umesto 50.000 dinara, ili biste ih ukinuli, ili imate svoje rešenje?
– Rešenje sam dao pre nego što je bilo ko dobio tu nacionalnu penziju. U to vreme sam bio predsednik Udruženja umetnika i trebalo je da penzija bude u visini hiljadu evra. Naravno da je mali broj umetnika tu penziju trebalo da dobije i trebalo je da predstavlja čast i za umetnika i za državu. Ona je usitnjena i sada ne predstavlja ništa. Kada bih bio u prilici, ukinuo bih je i vratio na cifru od hiljadu evra.
Počeli ste kao jedna od "Bojanovih beba" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a ove godine ste otišli u penziju, kao prvak Narodnog pozorišta. Nedavno ste u Zaječaru režirali, imali svoje emisije i TV šou, "Kaže" i "Ne može da škodi", koja nam nova iznenađenja spremate?
– Nemam nova, ali imam stara. Ova producentska kuća "Gama" koju sam pomenuo, ima nameru da napravi rimejk serije za decu "Pustolov" i serije "Ne može da škodi". Radujem se tome jer sam uživao dok sam to radio pa se nadam da ću opet uživati u tome kao što sam uživao igrajući Šojića – rekao je u razgovoru za Ekonometar Milan Gutović.
Lane – skica za portret
Pozorišni život prestonice nije se mogao zamisliti bez Gutovića. I danas je tako ostalo. Od legendarne "Bube u uhu" u režiji Ljubiše Ristića, koja i dalje živi svoj život u četvrtoj deceniji na sceni Teatra "Bojan Stupica", doduše bez Gutovića, "Pučine" i "Rodoljubaca" Dejana Mijača, "Sumraka" Ježija Jarockog, "Kolubarske bitke" Arse Jovanovića, "Protekcije", "Kad su cvetale tikve", "Za kim zvona zvone", "Narodnog poslanika", do uloga u Narodnom pozorištu poslednjih godina, u "Veselim ženama Vindzorskim" u režiji oskarovca Jiržija Mencla, predstavi "Zlatno tele" u režiji Gorana Markovića, "Laža i paralaža" u režiji Juga Radivojevića i "Nesporazumu" Veljka Mićunovića. U Zvezdara teatru igra u dve predstave, obe u režiji Bobe Đurovića "Večera budala" i "Sumnjivo lice".
A gotovo da od sedam dana u nedelji nema večeri kada nije na sceni Slavija teatra! Na njihovom repertoaru je čak šest predstava Laneta Gutovića: autorska "Obično veče", "Ne šetaj se gola", "Ko se boji Virdžinije Vulf", "Dogodine u isto vreme", "Maestro" i "Prevrtač". Po broju predstava sigurno drži rekord među glumcima.
Snimio je četiri filma "Tesna koža", 82., 87., 88. i 91. godine, koja je postigla enormnu gledanost i ko zna koliko TV repriza, komediju "Špijun na štiklama", i "Boj na Kosovu" i "Uslovna sloboda". Igrao je u popularnim serijama "Metla bez drške", Pustolova u "Dobro veče, deco", "Otvorena vrata", "Povratak otpisanih", "Ono naše što nekad bejaše", "Bela lađa"...
Od nagrada ima Sterijinu, "Ćurana", "Zorana Radmilovića" (bio je prvi dobitnik), ali i Zlatnu arenu u Puli za ulogu u filmu "Poltron".
Jureći sa predstave na snimanja i obrnuto, pre svih uveo je "bubicu" u uhu jer nije stizao da nauči tekst, ali je isto tako napravio profesionalni podvig, kada je za samo jednu noć, uskočio da zameni Boru Todorovića u predstavu "Lari Tompson" u Zvezdara teatru!
Ipak, daleko od klubova, splavova i raznih "iventova", Lane Gutović je uvek u žiži interesovanja. A lik Srećka Šojića je njegovo autorsko delo. Koliko god da se političari prave da nisu Šojić, Gutović ih demantuje i stavlja na pravo mesto u ovoj smešnoj zemlji Srbiji.
Igraću opet Šojića, ako me pozovu
Srećka Šojića nema bez Laneta Gutovića, može li Lane Gutović bez Šojića, ima li nade za njega u novoj "Beloj lađi"?
– "Gama", producentska kuća snima dva filma i 13 epizoda serije koja će se zvati ne "Tesna koža", nego drugačije zbog pravnih poteškoća, ali tema je ista. Što se "Bele lađe" tiče, ako me budu pozvali snimaću i dalje kao da se ništa nije desilo, jer prepreka je bio samo novac a ne lični animoziteti – objasnio je Gutović.
Malo para za kulturu
Ne tako davno rekli ste: "Desi se da neko ko nije budala postane ministar kulture". S tim ministrima nismo imali sreće, doveli su kulturu do dna, ostavili narod bez muzeja, pozorišta bez para, zatvorene biblioteke, knjižare pretvorene u kockarnice... Ima li smisla uopšte imati ministra kulture, ili kao što su uradili Slovenci, kulturu su priključili ministarstvu sporta i prosvete?
– To ministarstvo, čini se, služi za potkusur, zaslužnim a nepodmirenim članovima. Slovenci mi nisu za primer, ali sam mišljenja da bi Ministarstvo kulture trebalo priključiti bilo čemu jer ovako ne služi baš nikome, pa ni ministru. U budžetu je kultura malo zastupljena pa od to malo para ni ministar nije u prilici normalno da krade, tako da ni njemu ne služi ničemu – kaže Gutović.
(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Ekonometar". Poziv na pretplatu www.nirapress.com )
