Branko Veselinović, TV voditelj i bivši vaterpolista - Umem da koristim ukazane šanse

(Foto: mozzart sport)

Iz današnje perspektive deluje neverovatno da je voditelj koji predstavlja jedno od najpoznatijih lica Javnog servisa želeo da krene sasvim drugim putem, upisavši Saobraćajni fakultet. U intervjuu za MOZZART Sport Branko Veselinović objašnjava da su posvećenost poslu i konstantna želja za usavršavanjem, njegove glavne karakteristike, zaslužne za to što je nedavno dobio zadatak da vodi Drugi dnevnik RTS-a

Revnosno je Branko Veselinović posećivao predavanja, polagao kolokvijume i ispite na Saobraćajnom fakultetu, da bi posle godinu i po dana sve češće nailazio na znakove pored puta koji su ga upozoravali da nije na dobrom životnom pravcu. U jednom trenutku je prelomio i rekao zbogom glamuroznom univerzitetskom zdanju u Ulici Vojvode Stepe na Voždovcu.

Ako ga je savest imalo grizla, prestala je u trenutku kad je saznao za konkurs nekadašnje TV BK koja je tražila mlade novinarske lavove. Danas, 11 godina kasnije, jedna od perjanica RTS-a, uživa status poznatog TV lica...

- Ne gledam ja to tako. Poznato TV lice zvuči mi malo isprano, iskren da budem.

Sticajem okolnosti, to je put kojim sam krenuo i, evo, prethodnih 11 godina se držim toga – kaže Branko Veselinović na početku razgovora za MOZZART Sport.

Šta te je konkretno inspirisalo da se oprobaš u televizijskom novinarstvu?

- Moja rođena sestra Jelena se dugo bavila novinarstvom u Italiji i radila je na RAI-u. Prvo mi je ona dala podsticaj, ali i činjenica da sam upisao fakultet koji me nije zaintrigirao koliko sam očekivao.

Koji je fakultet u pitanju?

- Saobraćajni. Jednostavno, posle nekih godinu i po dana sam shvatio da to nije baš za mene. I, gde ću, šta ću, kako ću, pojavio se konkurs na tadašnjoj BK televiziji. Od 5.000 kandidata, izabrano je nas dvadesetak, a od tog broja nas nekoliko je u ovom poslu.

Većina voditelja ima običaj da se zbuni i za trenutak izgubi kontrolu, što se tebi ne događa. Odakle ti toliko samopouzdanje?

- Ne bih procenjivao druge, zato što sam prvenstveno fokusiran na ono što ja radim. Svakako, ako ste posvećeni poslu onda morate da napredujete i ljudi to moraju da primete. Otuda i pridobijate njihovo poverenje i profesionalni prostor za novi iskorak. Niko vam neće dati priliku da dobijete novi termin ili novu emisiju ukoliko niste opravdali očekivanja za ono što vam je trenutno povereno. Ljudima uvek savetujem da gledaju svoje emisije, da ih analiziraju kako bi ustanovili da li je moglo bolje. A uvek može bolje i na taj način se u stvari najbrže napreduje.

Kada smo se dogovarali za ovaj intervju, pomenuo si da imaš važan sastanak. Da nećeš možda postati domaćin neke nove emisije na Javnom servisu?

- Neee… Ovo što sada radim je sasvim dovoljno, a to je jutarnji program vikendom, jutarnji dnevnik i večernji dnevnik u kojem se pojavljujem od početka februara.

Jesi li se obradovao kad su ti šefovi saopštili da ćeš biti domaćin udarnog dnevnika RTS-a?

- Iskreno - jesam. Doživeo sam to kao nagradu za svoj dosadašnji trud i ujedno kao još veći izazov jer moram da ispunim očekivanja. Iz tog razloga, mesta za slavlje nema, nego za još predaniji rad.

Da li je bilo treme na debiju, ipak te gledala skoro cela nacija?

- Treme nije bilo koliko uzbuđenja, pošto je odgovornost veća, usled činjenice da je Drugi dnevnik institucija sam po sebi. Osećao sam se sigurno i zbog toga što pet godina jutarnji program radim u istom prostoru, sa istom ekipom saradnika, tako da sam angažovanje proširio i na večernji termin.

Koliko ti je trebalo vremena da se navikneš na radno vreme vikendom?

- Ko kaže da može da se navikne, ne govori istinu, zato što nije prirodno ustajati u to vreme. Uprkos tome, ne želim da kukam jer tako rano ustaje i moj komšija pekar, taksisti i mnogi drugi. Život ti nametne taj ritam koji prihvatiš ili ne prihvatiš. Ja sam prihvatio i na taj način suzio sebi prostor za neka izlaženja i druženja sa prijateljima petkom i subotom uveče. Sve ostalo je isto.

Možeš li da navedeš emisiju u kojoj posebno uživaš?

- Uveren sam da u Srbiji ne postoji čovek koji ne odaje priznanje Jovi Memedoviću za emisiju "Sasvim prirodno". Gledaoce privlače priče ispričane na normalan, ljudski način. Svojevremeno je legendarni Radivoje Lola Đukić rekao kako će se ljudi vratiti pravoj televiziji. To je to iskustvo koje se prenosi, pošto ljudi vole sutradan da dođu na posao i prepričavaju ono što su gledali. Danas u ponudi od 100 kanala ne možete da upamtite šta se tu dešavalo. Stoga su takvi pojedinačni primeri veoma dragoceni. I da, ne zaobilazim nikada emisiju "Vino" koje ima na više televizija.

(Foto: mozzart sport)

Branko, jesi li se bavio sportom kad si bio "mlađan lovac"?

- Jesam, kako nisam. Čitavo detinjstvo sam proveo u bazenu. Čovek sam vode i definitivno. Počeo sam da plivam u zagrebačkoj Mladosti u kojoj sam trenirao tri-četiri godine. U Beograd sam došao kao desetogodišnjak koji je gledao na treninzima Dubravka Šimenca i Pericu Bukića, tako da sam odlučio da zaigram vaterpolo. Bio sam kapiten u zrenjaninskom Proleteru i kratko vreme branio boje Partizana.

Zašto nisi postao profesionalac?

- U srednjoj školi sam imao mnogo obaveza, bazen mi je bio daleko od kuće, a i vremena su bila teška. Ipak, plivanje i vaterpolo bili su za mene dragoceni, jer sam se ovim sportovima bavio u periodu kad se kod deteta formira muskulatura i zaista su mi mnogo pomogli.

U kojoj meri si s loptom bio vešt van bazena?

- S košarkaškom loptom kako kad, za razliku od mog rođenog brata Vojina koji je bio sjajan košarkaš. Međutim, s fudbalom sam bio na "vi".

Osim fudbalu, poklanjaš li pažnju još nekom sportu?

- Zaista mi je drago kad pojedini sportovi isplivaju posle izvesnog vremena, kao što je to nedavno bio slučaj s rukometom, na Evropskom prvenstvu u Beogradu. Ti momci ne daju ništa manje od sebe nego neki drugi, ali su ipak nepravedno zapostavljeni. Publike nema i tako se gubi motiv u situaciji kad nije veliki novac u opticaju. Na žalost, to je onda slika koju šaljemo u svet, ali dobro!

Mnogo je bolja slika koju u svet šalju naši teniseri. Pre svih, Novak Đoković. Kako bi to prokomentarisao

-- Novak je sjajan mlad čovek koji može da služi na ponos ovoj zemlji. Čini mi se da ga danas svojataju i oni koji ne bi smeli to da rade. Prvenstveno je do svega došao svojim velikim radom i kao takav treba da bude uzor. Ima još takvih, međutim, rekao bih da Đoković ima nešto što ostali vrhunski sportisti ili nemaju ili malo imaju. Naime, kod njega se vidi da uživa u igri i publika to voli, zna da ceni što ume da ih zabavi. Takođe, on je uvek pozitivan, kod njega nema ljutnje i srdžbe, niti teških reči. Vidi se da je posvećen sportu i da poseduje taj iskonski žar koji drži sportiste. Uostalom, nije slučajno što je, prema mišlljenju Tajm magazina, Novak Đoković 13. ličnost po uticaju na planeti. Jedino mi je krivo što je ispred njega Lejdi Gaga s onim lusterom na glavi i obučena u šniclu! Šta reći drugo, nego da je sve to šou biznis.

Na koji način praktikuješ da iskoristiš slobodno vreme?

- Svaki slobodan trenutak i lepo vreme koristim da se spustim do reke, a imam i psa, zlatnog retrivera koga svakodnevno šetam, pošto za tu obavezu ne postoji izgovor. Uz to, tri puta nedeljno rekreativno odlazim na fitnes jer mi je neophodna ta vrsta opuštanja od posla koji radim.

Restorani, kafići! Jesi li "splavar"?

- Nisam splavar i uopšte nisam pristalica bučnih i zadimljenih mesta. Naprosto, takav ambijent mi ne prija. Mnogo više mi prija neka diskretna, opuštena atmosfera u kojoj mogu lepo da se ispričam s društvom. Jedini izuzetak je kad odem da slušam drugare koji sviraju i koji naprave pravi domaći štimung. Eto, to mi prija, ništa više.

MANJI GAS – VEĆA TOLERANCIJA

Postoji li nešto što te u Beogradu na jedan izbaci iz takta?

- Vozačka nekultura! Svi koji žive u Beogradu uslovljeni su da trpe gužve i da se trude da što bezbednije stigne tamo gde su naumili. Uprkos tome, nama stalno iz Hitne pomoći stižu zastrašujuće vesti o mladim ljudima koji gube živote i ugrožavaju tuđe. Neophodno je hitno doneti sva podzakonska akta koja dve godine posle donošenja novog zakona o saobraćaju nisu usvojena. Gas se mora smanjiti i povećati tolerancija, što će svima dobro doći.

PREPOZNATLJIVOST KAO TERET I PRIVILEGIJA

Prilazi li ti narod više na ulici otkako si počeo da radiš večernji dnevnik?

- Zaradite neku prepoznatljivost koja može da bude i teret i privilegija. Zavisi od toga kako gledate na stvar. Uglavnom, obrate mi se Beograđani, daju neku sugestiju, pitaju gde i kako bi mogli da iznesu neki svoj problem i pri tom su vrlo pozitivni. Svrha Javnog servisa i jeste u tome da se građanima bude od pomoći.

izvor :