Veljko Kadijević, predsednik UO hotela "Moskva" - Nisam ja general

(Veljko Kadijević)

Rodnu Dalmaciju zamenio je Beogradom, vojničku strogost i disciplinu osmehom, a služenje državi hotelijerstvom. Na čelu UO hotela "Moskva" nalazi se već šestu godinu. Bavio se publicistikom i izdavaštvom, radio je u vladinom i nevladinom sektoru, ali kad se osvrne na svoju karijeru, kratak je.

- Moj bekgraund je totalno vojni – kaže.

Iako retko koji hotelijer u Srbiji ima biografiju kao Veljko Kadijević, veruje da u tome nema ništa neobično.

- Svaka firma ili organizacija predstavlja jedan sistem, koji je potrebno sagledati, urediti, pozicionirati, disciplinovati i učiniti ga efikasnim, odnosno profitabilnim. A to je potpuno preklapanje sa Vojskom.

Uz to, vojska ga je naučila radu sa ljudima, da drži do sebe i sve probleme rešava razgovorom. Zbog toga nije imao problem ni da dva puta da ostavku.

Ovih dana privodi kraju radove na rekonstrukciji hotela kojim rukovodi i traži vreme da pobegne na Adu Huju gde sa decom vozi bicikl.

Ko je koji Veljko Kadijević?

Prva asocijacija na pomen imena Veljko Kadijević vezana je za generala JNA. Zbog bivšeg saveznog sekretara za narodnu odbranu SFRJ, drugi Veljko Kadijević često je ostajao u senci zajedničkog imena.

- Mešali su me sa generalom Kadijevićem, a pošto sam radio u vojsci uvek su me pitali da li mi je on rod. Odgovarao sam uvek isto: Kad je bio na vlasti bio mi je stric, od kada nije, ja čoveka ne poznajem – šali se sagovornik "eKapije".

Iako imaju isto poreklo i lično se poznaju, ova dva Kadijevića nisu u rodbinskoj vezi. Sličan im je razvojni put, a zajedničko vojno obrazovanje. Vezuje ih i Moskva - jedan živi u prestonici Ruske Federacije, dok drugi u istoimenom hotelu provodi najveći deo svog dana.

Dečja igra i porodično nasleđe

U Dalmaciji, porodica Veljka Kadijevića rađala je generacije puna tri veka, a još dublje korene Kadijevići vuku iz istočne Hercegovine. U Imotskom gde je rođen, živeo je do završetka osnovne škole, kada je što zbog porodične tradicije što zbog "nasleđa dečje igre" odlučio da se vojnički obrazuje.

- Klinci uvek razmišljaju o tome da budu piloti ili vojnici, pa se i kod mene rodila ta želja. Uz to, otac i stričevi su bili vojna lica, učestvovali u Španskom građanskom, odnosno u Drugom svetskom ratu. Tako sam odlučio da konkurišem za Vojnu gimnaziju. Bila je to škola koja je u to vreme verovatno najviše ličila vrhunskim američkim koledžima. Ceo dan bio je programiran i ispunjen obavezama, a kad sam završio Gimnaziju bilo je logično da nastavim put na Vojnoj akademiji.

Akademiju kopnene vojske završio je ’81 godine kao artiljerac po određenju i prvi posao dobio je u garnizonu Ruma. Nakon osmogodišnjeg "trupnog" rada, gde je bio komandir artiljerijske baterije i operativac u artiljerijskom puku, počinje da se bavi novinarstvom i piše o događanjima vezanim za jedinicu. Tako je prešao u redakciju vojno-teorijskog časopisa "Vojno delo" kada je dobio čin kapetana i postao najmlađi urednik u istoriji tog časopisa. U njemu će raditi sve do 1995. godine kada će sa činom majora preći u redakciju časopisa "Vojska".

- Uvek sam smatrao da oficir pored toga što se bavi svojom profesijom treba da se nadgradi i dokaže u još nekom poslu. Pisana reč me oduvek zanimala, imao sam potrebu da opišem i izbacim iz sebe ono što vidim i tako je krenulo. Početkom ratnih godina puno sam putovao tamo gde su se odvijala ratna dejstva, ali nisam pisao samo o njima, već i o ljudima, događajima, pravio reportaže, strateške analize i predviđanja, a sarađivao sam i sa više časopisa u to vreme, poput "Duge".

Dva puta osnivač

Vojsku napušta ’96. godine kada sa grupom istomišljenika osniva Institut za geopolitičke studije. Među njima su bili generali Života Panić i Radovan Radinović, Kosta Čavoški, Dušan Bataković, pukovnik Jovan Čanak, Dragan Simić, Milomir Stepić - "grupa ljudi koja je, u godinama kada se ljuljao srpski nacionalni korpus, tražila sopstveni iskaz i put ka rešenju problema koji se tiču strateškog pozicioniranja države". Institut je objavio desetak knjiga i nekoliko brojeva časopisa, za koje je Kadijević pisao i uređivao ih.

Nakon NATO bombardovanja, u svoju biografiju Kadijević beleži još jednu referencu osnivača – ovoga puta Atlantskog saveta, nevladine organizacije koja se zalagala za evrointegracije Srbije.

- Tih 2000-tih, kada država nije imala zvanične kontakte sa predstavnicima EU i NATO-a, napravili smo značajne korake i Srbiju približili svetu. Uskoro, evrointegracije su postale i zvanična državna politika u sferi politike, ekonomije i bezbednosti.

Dva puta ostavka

Sa pozicije generalnog sekretara u Atlantskom savetu 2004. godine Kadijević je "delegiran" u Ministarstvo odbrane kao savetnik tadašnjeg ministra Prvoslava Davinića. Bio je angažovan na reformi sistema odbrane, pa iako ističe da je mogućnost da svojim radom direktno utiče na promene državnog sistema bilo sjajno iskustvo, nakon godinu dana "iz krajnje ljudskih i principijalnih razloga" podneo je ostavku.

- U okviru reforme sistema bilo je potrebno brojčano smanjiti vojsku za nekih 6-7.000 profesionalnih vojnih lica, za šta je planom određeno da se dogodi u junu 2005. godine. Međutim tadašnji ministar finansija Mlađan Dinkić, tražio je da to bude gotovo do kraja 2004. godine što je bilo nemoguće jer nikakvi kriterijumi za to nisu postojali. Kad su se sve mogućnosti iscrple i naš plan bio odbačen, moja jedina odluka bila je da dam ostavku.

Iste godine izašao je i iz Atlantskog saveta, a danas priznaje da nije srećan što je iz nevladinog prešao u vladin sektor, jer je njihovo mešanje pogrešno i opasno.

Funkciju člana Upravnog odbora "Zastava oružja" ispred zaposlenih u fabrici obavljao je četiri godine, sve dok Ministarstvo odbrane iz njemu nepoznatih razloga, uprkos činjenici da je fabrika imala ozbiljnih finasijskih problema, nije sprečilo izvoz robe vredan desetine miliona evra. Tada je još jednom odlučio da ode.

- Odlazak je bio moj lični čin, koji je javnosti trebalo da pokaže da nešto nije u redu. Dva puta u karijeri sam dao ostavku i nemam nikakav problem sa tim.

Moskva

Zbog Vojske, rada u ministarstvu, članstva u Atlantskom savetu i tada aktuelne afere "Pancir", dovođen je u vezu sa Miletom Dragićem, vlasnikom istoimenog preduzeća za proizvodnju vojne opreme. Kadijević ipak tvrdi da je njihov odnos bio čisto prijateljski.

- Mile Dragić i ja smo prijatelji i poznajemo se od 2001. godine. To nema nikakve veze sa Ministarstvom odbrane, jer dok sam tamo radio sa njim nisam imao nikakav odnos. Uostalom, ja sam iz ministarstva otišao u januaru, a afera se dogodila na leto. Kamo sreće da u Srbiji postoji više poslovnih ljudi kao što je Mile Dragić i tako kvalitetnih firmi kao što je "Proizvodnja Mile Dragić", dugo godina vodeći izvoznik iz Srbije.

Nakon odlaska iz Atlantskog saveta, Dragić mu je u neformalnom susretu predložio da počne sa radom u tek privatizovanom hotelu "Moskva". Tako je i bilo. Nakon 25 godina karijere, sa iskustvom rada u Vojsci, izdavaštvu, državnom i nedržavnom sektoru, Kadijević se obreo na čelu upravnog odbora jednog od najstarijih hotela srpske prestonice.

- Postavljanje sistema i efikasne organizacije koja daje rezultate, što sam naučio u Vojsci, i dugogodišnji rad sa ljudima, dali su mi odličnu poziciju da nakon par meseci sagledavanja sistema uđem u suštinu hotelskog poslovanja i sa saradnicima postavim sistem na potpuno novim osnovama.

Nakon pet godina rada na pozicioniranju i tri godine renoviranja, koje će konačno biti završeno do kraja 2012. kada će hotel dobiti novi ulaz i velnes centar, "Moskva" je postala potpuno nov proizvod, sa novim sadržajima koji goste vraćaju u jednu od najlepših beogradskih palata.

Oči u oči

Za šest godina rada u "Moskvi" Kadijević je naučio da najvažnija stvar u hotelu nisu sobe i oprema već ljudi. Svakoga dana, kaže, javi se svakom zaposlenom koga sretne, rukuje se, i ne postoji neko od osoblja kome ne zna ime. Vojničku strogost i disciplinu zadržao je kada su u pitanju odgovornost i zadaci, u ostalim slučajevima komunicira sa osmehom.

(Hotel "Moskva")

- Kod saradnika cenim profesionalnost, odgovornost, lojalnost firmi i maksimalan trud da se postigne najbolje. Svakoga dana menadžeri i ja smo u kontaktu sa zaposlenima i rešavamo probleme na ljudski način. A zaposleni znaju, ko zbog napravljenog problema direktno dolazi kod mene, verovatno je to poslednji razgovor i put u jednom pravcu.

Kao najveći uspeh u svojoj karijeri ističe to što nije napravio ništa čega bi trebalo da se stidi.

- Svakog čoveka sa kojim sam radio mogu da pogledam u oči i gde god sam radio odnos prema toj firmi bio je kao odnos prema mojoj porodici - potpuna posvećenost i maksimalan trud da se postigne najbolje.

Posle posla

Najveći deo svog dana Kadijević provodi gde drugo do u "Moskvi", pa u šali kaže da je to i jedino mesto gde izlazi. Radi i po 12 sati dnevno, 6 dana u nedelji, ali je zato, "nedelja zakon".

Privatno, Kadijević voli sport, da vozi bicikl, skija i igra golf. Voli i da putuje, a svaki boravak u hotelima širom sveta koristi da "ukrade" neko novo znanje. Ima dvoje dece, ćerku koja pohađa filološku gimnaziju i sina koji se preko oca zaljubio u hotelijerstvo, pa to i studira.

Nostalgičan je kada se seća Dalmacije, koju pamti po mirisima, lepom jutru, pogledu na more i Biokovo. Kad ga ponesu emocije o svom rodnom kraju, u kome nije bio već 22 godine, sluša pesmu Miše Kovača: "Dalmaciju dišem misto zraka."

U sferi racionalnog zna da je njegov dom u Beogradu, gde uživa u luci koju je izgradio za sebe i svoju porodicu.

Na poslovnom planu želi da hotel na čijem je čelu podigne na nivo najboljeg hotela u gradu, a privatno svaki slobodan trenutak koristi da pobegne kući i vozi bicikl sa decom.

Ivana Bezarević