Darinka Matić Marović, dirigentkinja - Udvarao mi se predsednik Indonezije

Darinka Matić Marović (Foto: blic.rs)

Velika turneja "Krsmanca" odvele me ja na istok. U Nju Delhiju sam videla žene kako u gradskom kanalu piju vodu u kojoj su prethodno ispirale veš. U Kini me je fascinirala drevna arhitektura i kultura. Tehnologija u Japanu. Prirodne lepote na Baliju, Cejlonu, Javi, Sumatri.... Indonežanski predsednik Ahmed Sukarno bio je fasciniran našim koreografskim umećem, ali je jedino mene od svih članova "Krsmanca" pozvao da mu pravim društvo u njegovoj predsedničkoj limuzini. Kada sam saznala da je u kolima i njegova supruga, pristala sam na druženje da ne bi bilo diplomatskih incidenata. Kasnije je na Baliju insistirao da pleše sa mnom, ali mu moj tadašnji dečko nije ostao dužan, već je prvu damu Indonezije izveo na plesni podijum. Bio je u čudu i konačno prestao da mi se udvara, započinje ispovest za "Blic nedelje" Darinka Matić Marović.

Bez oca u ranom detinjstvu

Moj otac Branko Marović bio je artiljerac. Cenjeni oficir Kraljevine Jugoslavije. Nije slutio da će u Boki Kotorskoj sresti devojku koja je rođena u Kamenarima, ali je odrasla i školovala se u Argentini i Paragvaju. Zorina familija je u Boki Kotorskoj od 1872. godine, ali je želja za boljim životom i diplomatija odvela u Južnu Ameriku. Branko i Zora su u braku dobili mene i mog brata Stevu i nekoliko godina smo se povlačili po različitim gradovima gde god bi nas Brankova služba premeštala. Drugi svetski rat dočekali smo u porodičnoj kući u Kamenovu. Misleći na moje i Stevanovo školovanje, Branko nas je preselio u Kotor u kojem je postojala Gimnazija i Pomorska škola. Jednog popodneva je rekao Zori da ide poslom do grada i više se nikada nije vratio. Do danas nemam nikakvu informaciju šta se zapravo dogodilo sa mojim ocem. Da li je stradao u ratu ili je odveden u zarobljeništvo, nikada neću znati. Cela sam utrnula na jednoj turneji u Americi sa horom Kolegijum muzikum kada su mi organizatori saopštili da neki Branko Marović želi da me vidi. Kada se ispred mene ukazao čovek koji nimalo nije podsećao na mog oca laknulo mi je. Srce bi mi puklo da sam tada videla svog oca.

Sa 13 godina u džez orkestar

Mama mi je uvek govorila da ženska deca moraju da uče muziku, bez obzira na to da li imaju talenta i sluha. "Poznavanje muzike je aristokratska norma", govorila je Zora. U našem domu u Kotoru osim mnogo ljubavi, pažnje i ponašanja, ništa nije bilo aristokratski. Nismo imali novca za pristojan život, ali brat i ja smo brzo shvatili da nismo u regularnoj situaciji kao deca koja žive sa oba roditelja. Mi bez oca, a Zora bez muža, snalazili smo se kako smo mogli. Mama me je odvela na privatne časove klavira kod svoje prijateljice, koja me je dodatno učila lepim manirima i "devojačkoj disciplini". Muzika je odmah ušla u moje srce jer sam, svirajući, maštom putovala po svetu i oživljavala u sebi emocije koje su mi bile strane kad sam bila daleko od klavira. Jedva sam imala 13 godina kada sam svirala sa ogromnom mašnom u kosi na audiciji za prijem u lokalni džez klub. Nemački oficir koji je ostao u Boki posle rata i koji je vodio taj orkestar prepoznao je moj talenat. Zori i mojim nastavnicima je objasnio da sam potrebna tom orkestru, ali ondašnje komunističke vlasti nisu baš bile oduševljene takvom idejom. Na kraju Zora je pristala da svako veče sedi u publici dok ja sviram u orkestru. Moja divna majka. Umesto novca za učestvovanje u bendu, dobijala sam specijalne bonove za hranu. Veliko olakšanje za naš skromni kućni budžet.

Lom leve ruke je odredio moj život

Tradiciju dobrih sportista u familiji Marović sa zadovoljstvom sam nastavila. More je bilo deo mog odrastanja pa sam na republičkim takmičenjima lako pobeđivala svoje vršnjakinje. Spiker kaže "Prvakinja Crne Gore - Darinka Marović", a Zori krenu suze niz lice. Sa gimnastikom je bilo isto sve dok na jednom treningu nisam napravila zamah sa krugova koji me je odveo daleko do strunjače. Prizemljenje na parket u sali je bilo kao iz horor filmova. Čula sam kako mi puca kost u levoj ruci. Kada sam sa rukom u gipsu došla kući, majka me je tiho pitala "Dobro dete, kako ćeš sada da sviraš...?" Shvatila sam njenu poruku. Došlo je vreme za odabir studija i pre dolaska u Beograd predložila sam majci da studira samo brat, kako to obično biva u Boki, a da ja kao žensko ostanem u Kotoru i fino se udam. Zora nije htela ni da čuje. Slala nam je dečji dodatak, više nije imala, a za ostatak smo se snalazili. Kao student Muzičke akademije radila sam i kao saradnik u baletskoj školi "Lujo Davičo", a istovremeno sam igrala folklor u "Branku Krsmanoviću". Provela sam prvu godinu studija spavajući na jednom sanduku u malenom stanu mojih daljih rođaka u Beogradu. Za krevet nije bilo mesta. Bio je to motiv više da steknem prosek 10. Sve što sam napravila u životu dugujem mojoj majci na čijem sprovodu su stare Kotoranke govorile "Odlazi poslednja gospođa."

U kući sam bila samo žena

Vrlo mlada sam počela da putujem s "Krsmancem". Bila sam u drugom ansamblu, pa u prvom, a zatim solista i igrač i pevač... S tim sastavom sam obišla ceo svet. Jedna turneja je trajala osam meseci. Imali smo tada 184 koncerta! I to je u meni rodilo želju da kasnije radim s mladim ljudima, a to je bila i preporuka mog profesora na fakultetu Vojislava Ilića. Na njegovu inicijativu osnovali smo ženski akademski hor "Kolegijum muzikum", koji je sastavljen od studentkinja Fakulteta muzičke umetnosti, koji ove godine obeležava 40 godina postojanja. U ovom horu pevale su i devojke koje su sad odlični dirigenti: Biljana Radovanović, Vesna Šouc, Dragana Jovanović... Znala sam da i pored "muške" profesije moram da sačuvam, negujem i razvijam u sebi sve ženske odlike o čemu sam, kao rođena Bokeljka, sve naučila još u detinjstvu od bake i majke. U mojoj Boki se veoma poštuju muškarci, a žene, čak i kad su zaposlene, kod kuće zaboravljaju na taj spoljni posao... Žene su tada samo supruge koje vode domaćinstvo, uvažavaju muževe... I ja sam se tako ponašala posle završenog posla. U kući sam bila samo žena. Moj pokojni muž Branislav Matić, koji je bio profesor književnosti, umeo je da kaže: "Sve Darinka stigne... a kad, pojma nemam".

Lična karta

Darinka Matić Marović rođena je 6. februara 1937. u Herceg Novom.

U Kotoru je završila Višu realnu gimnaziju. Istovremeno, pohađala je muzičku školu i svirala klavir. U Beogradu je diplomirala Muzičku akademiju - nastavnički odsek s glavnim predmetom klavir, potom i odsek dirigovanja.

Još kao studentkinja upisala se u KUD "Branko Krsmanović". U međuvremenu bila je i profesor u baletskoj školi "Luj Davičo", pa joj je život tekao između čočeka i baleta.

Iz baletske škole prešla je u muzičku školu "Stanković", gde je profesor i dirigent Branko Cvejić otkrio da ima žicu za horsku muziku. Igrala je s "Krsmancem", proputovala pola sveta. Godine 1971. završila je i dirigovanje i počela da niže i prve horske uspehe i nagrade sa "Stankovićem".

Ona je prva žena dirigent (akademski horovi "Collegium musicum, od 1971. i"Obilić" od 1981. godine), prva žena dekan na Fakultetu muzičke umetnosti (od 1983. do 1989) i prva žena rektor Univerziteta umetnosti (četiri mandata)... Najkraće rečeno: postala je sinonim za dobro izvođenje savremene (domaće) muzike. Za 40 godina postojanja "Collegium musicuma" ona i njene devojke gostovale su u "Karnegi holu", "Orkestar holu", u Moskvi, Meksiku, Rimu, San Francisku, Lenjingradu, Parizu, Lisabonu, Madridu, Nju Delhiju, Havani, Briselu, Štutgartu, Beču, Pragu, Bukureštu, Pekingu, Berlinu, Stokholmu...

(Napomena: tekst je u potpunosti preuzet iz lista "Blic" od 08.07.2012.)