Nada Pavlović, džez pevačica - Belkinja crnog vokala

(Foto: mozzart sport)

Jedna od naših najvećih džez diva za MOZZART Sport priča o džeziranju sa Čikom Korijom, muziciranju sa orkestrom Djuka Elingtona, otkriva zašto nije pristala da bude član čuvene grupe Boni M, kako je na klaviru pratila Roberta Flek i šta je o njenom pevanju rekla Areta Frenklin.

Sa džez divom Nadom Pavlović razgovarali smo uoči njenog nastupa u "Klubu književnika". Bio je četvrtak veče, legendarni prostor se polako punio, a nasmejana Nada, čini nam se, s nestrpljenjem je iščekivala da zapeva pred brojnim gostima među kojima ima i onih iz starije generacije koja je pamti kao "belu devojku crnog glasa" i voli zbog samo njoj svojstvenog izvođenja džez klasika. Naravno, bilo je i

onih mlađih koji su je zavoleli posle sjajnog dueta "Uzmi ili ostavi" sa Flamingosima i elektro-haus prvenca "Lollipop" sa di-džej Deksijem. Dok smo se smeštali u najmirniji klupski kutak, prisećali smo se detalja iz života jedne od najvećih džez legendi: muziciranje sa džez orkestrom Djuka Elingtona, džeziranje sa Čikom Korijom, ponuda Džozefine Bejker da se pridruži njenoj trupi, kao i Liz Mičel, članice čuvene grupe Boni M, da bude pevačica u bendu koji je obeležio svetsku muzičku scenu sedamdesetih... Da ne spominjem kompliment Arete Frenklin, koja joj je posle jednog nastupa u Nemačkoj prišla s pitanjem: "Gde ste naučili tako dobro da pevate klasičan američki džez?"

Sasvim logično, pomenuta promišljanja neizbežno su vodila jednom pitanju: "Da li joj je žao što je propustila šanse kakve se samo retkima pružaju u životu?" Nada bez dvojbe, iz stopa odgovara:

- Nijednog trenutka se nisam pokajala što sam odbila neke odista neverovatne ponude, jer mi je porodica uvek bila na prvom mestu. Ponosna sam na to u kakve su ljude izrasli moja kćerka Kristina i sin Aleksandar i ne bih to menjala ni za šta na svetu!

Pre nego što je pošao vašim stopama, Aleksandar se veoma uspešno bavio vaterpolom?

- Baš tako. Aleksandar se dugo profesionalno bavio vaterpolom. Igrao je u Partizanu u generaciji koja je imala privilegiju da trenira sa čuvenim Nikolom Stamenićem i Ratkom Rudićem. Nažalost, morao je da se povuče jer je imao nekih problema sa alergijama. I danas kada je Aleksandar, iako diplomirani fudbalski trener, muzičar u mom bendu, najradije pratim vaterpolo utakmice.

Kakav ste navijač bili u vreme kada vam je sin bio aktivni vaterpolista?

- Sećam se da je u timu bio najbrži... Za mene je, kao i za sve roditelje bilo kojeg od igrača, svaka utakmica bila pravi mali stres. No, najteže su mi, ipak, padali susreti sa Mađarima. Te utakmice su nekako, s obzirom na dobru reputaciju Mađara, uvek bile posebno napete. No, kada se mečevi završe, usledilo bi sjajno druženje naših i njhovih vaterpolista, jer su obično bili gosti jedni kod drugih. Takve stvari se ne zaboravljaju.

Da li je sin, možda, nasledio sportski duh od vas?

- Ja sam uvek bila više umetnički, nego sportski tip. Doduše, kada mi je bilo 12 godina, bavila sam se plivanjem. U jednom trenutku sam čak bila i prvak Srbije, i to u delfin stilu. Nešto malo kasnije bavila sam se streljaštvom i mogu slobodno da kažem da sam nizala prilično dobre rezultate i u toj sportskoj disciplini. Mislim da je za to pre svega bila odgovorna dobra koncentracija.

S obzirom da ste dobro ciljali, da li ste se nekada oprobali u lovu?

- Ne, nikada. Nisam taj tip. Volim životinje i ne bih nikada mogla da se bavim lovom.

Rođeni ste u Aleksincu, ali vaša muzička priča zapravo počinje u Nišu?

- U Nišu sam upisala srednju muzičku školu, učila da sviram klavir i flautu, da bih školovanje kasnije nastavila u Prištini. Bila je to era neprikosnovene vladavine italijanske muzike. Iako je bilo zabranjeno, s obzirom na to da se u školi učila i svirala samo klasika, svi smo tajno slušali njihove šlagere. U modi su bili hitovi Rite Pavone, Điljole Činkveti, a ja sam prosto obožavala Katarinu Valente jer je u interpretaciji imala onaj za mene neodoljivi džez prizvuk.

Da li ste već tada znali da ćete se baviti pevanjem?

- Ja sam, zapravo, mislila da ću biti glumica. Naime, dok sam rasla u Aleksincu, pored bezbrižne igre, glavna zabava bili su nam odlasci u lokalni bioskop koji se nalazio u blizini naše kuće. Moja generacija je bila očarana filmovima sa Doris Dej i Tomijem Stilom, a ja sam "gutala" filmove sa Fredom Asterom i Džindžer Rodžers. Žarko sam želela da naučim stepovanje. Čak sam imala običaj, krijući se od roditelja, da isprobavam koreografije koje sam skidala s velikog platna i to ispred velikog ogledala u predsoblju (a-ha-ha). Inače, u Aleksincu ste u to vreme mogli da upišete ili gimnaziju ili učiteljsku školu. Moji roditelji su želeli da upišem učiteljsku školu kako bih jednog dana imala siguran, prosvetarski hleb. No, onda su profesori, primetivši moj talenat, sugerisali da bi trebalo da upišem muzičku školu. Najbliža se nalazila u Nišu i eto tako sam se preorjentisala.

U Nišu ste sa svega 16 godina već bili zvezda lokalnih igranki i brucošijada?

- Sa starijim drugarima iz škole koji su imali bend pevala sam popularne italijanske kancone. Izvodila sam između ostalog i numere Rite Pavone, međutim moram da priznam da sam još tada s radošću favorizovala svoju ljubimicu - Katarinu Valente. Nosila sam haljine sa žiponima, baletanke i kosu vezanu u popularni konjski rep. U modi su bili i šuškavci utegnuti u struku nabavljani u Trstu... Bili smo puni entuzijazma, a sreći nije bilo kraja kada bi zaradili neki honorar, bez obzira koliko skroman bio.

Slobodno vreme ste provodili slušajući kancone koje je u blizini vaše škole pevao Toma Zdravković?

- Toma je pevao italijanske i španske šlagere u bašti hotela "Park", koji se nalazio taman na putu od škole do internata. Otud sam sa društvom po završetku časova neretko uživala ne samo u njegovom glasu, već i onoj njegovoj specifičnoj emociji, i to ni manje ni više nego "viseći" ispred ograde, jer nam, razume se, kao maloletnicima nije bio dozvoljen ulaz u hotel. Mnogo godina kasnije, kada sam ga upoznala, smejali smo se anegdotama koje pamtim sa tih njegovih koncerata.

Kada ste se zaljubili u džez?

- U vreme kada sam prešla u Prištinu da nastavim školovanje. Tamo sam upoznala muzičare iz džez orkestra Radio Prištine koji su mi dali ploče Bili Holidej, Ele Ficdžerald, Nensi Vilson... Za mene je to bilo pravo otkrovenje, a Radio Prištinu iz tog vremena i dan-danas smatram najboljom diskotekom tog doba. Zahvaljujući sjajnom muzičkom uredniku, na tom radiju su emitovani hitovi koji su se istovremeno slušali i na Zapadu.

Ubrzo ste dobili ponudu da menjate Nadu Knežević i sa džez orkestrom Radio Priština pevate po klubovima u američkim bazama u zapadnoj Nemačkoj?

- Otišli smo na šest meseci i moram da kažem da sam imala sreću da iz zemlje odem s pametnim ljudima, pravim profesionalcima. Kada sam stigla, sve mi je izgledalo kao na filmu. Bili smo prava atrakcija jer niko nije očekivao da neki bend tamo iz neke "Čehoslovakije", kako su imali običaj da kažu, jer su za njih Jugoslavija, Čehoslovačka ili bilo koja druga zemlja istočnog bloka bile "ista stvar", svira tako dobro klasičan američki džez i soul.

U oficirskim bazama gde ste najčešće nastupali, imali ste prilike da upoznate brojne američke zvezde koje su tamo gostovale jednom nedeljno.

- Tamo sam srela i slušala između ostalih i Bruka Bentona, Pleterse, Aretu Frenklin. Velika Areta me je čak u jednom trenutku iza pozornice pitala gde sam naučila tako dobro da pevam klasičan američki džez. Za mene je to odista bio veliki kompliment, iako sam znala da je to pitanje delom došlo i otud što je i ona kao i svi drugi sa Zapada bila naprosto zatečena time što jedna pevačica iz Jugoslavije uopšte izvodi tu vrstu muzike. Pa ako tome dodate da sam belkinja, a da imam začuđujuće dobar američki akcenat... Ne samo Areti, mnogima smo delovali prilično egzotično.

Baš u to vreme kolege su vas naterale da odete na koncert Bitlsa kako biste videli šta su to pravi profesionalci, a vi ste se vratili razočarani?

- Bio je to koncert ’66. u Nirnbergu. Mnogo sam se razočarala. Pol Makartni je užasno distonirao, a tinejdžerke u publici, svega nekoliko godina mlađe od mene, vrištale su, čupale kose, gurale me i padale u nesvest! Sva izgužvana i iscepana jedva sam izvukla živu glavu s tog koncerta, a-ha-ha.

Veoma mladi ste se udali za kolegu džez basistu Mikija Jakovljevića sa kojim ste iz Nemačke otišli na turneju po Skandinaviji gde ste, između ostalih, sreli i Džozefinu Bejker.

- Čuvenu pevačicu i plesačicu Džozefinu Bejker upoznala sam u Oslu, pošto je nakon nastupa u lokalnom pozorištu sa trupom svratila u klub "Rainbow" u kojem sam pevala. Bila je oduševljena kada me je čula, te je predložila da se priključim njenoj trupi na turneji. Sećam se da joj se posebno svideo moj temperament i da me je nazvala "dinamitom". Bez dvojbe sam je odbila, jer je trebalo da rodim ćerku Kristinu.

(Foto: mozzart sport)

Na kakvu atmosferu ste naišli po povratku u Beograd?

- Bila je to pred samu navalu novokomponovane muzike u kojoj nije bilo mesta za džez i soul, niti za emotivno, nežno i sofisticirano izvođenje muzike. Čak je, sećam se, među televizijskim muzičkim urednicima vladalo nepisano pravilo da je sramota nastupati u klubovima hotela. A meni je po povratku iz inostranstva, gde sam bila svedok toga da su najveće svetske zvezde nastupale po hotelima, bilo sasvim prirodno i normalno da prihvatim angažman u to vreme u klubu najprestižnijeg hotela "Jugoslavija". Bilo je to vreme strašnih predrasuda.

Koje možda najbolje demantuje činjenica da ste u istom tom hotelu nastupali pred jednom Elom Ficdžerald?

- Delovalo mi je nestvarno kada mi je Ela prišla i rekla: "Imate divan repertoar i divan glas!" Tamo sam imala privilegiju da sa svojim bendom muziciram sa Big bendom Djuka Elingtona, dočekam zoru džezirajući sa Čikom Korijom, pevam sa sjajnim šansonjerom Žilberom Bekoom i jedinstvenim Šarlom Aznavurom. A u hotelu "Jugoslavija" sam dobila i ponudu čuvene Liz Mičel, pevačice grupe Boni M, da im se priključim u Londonu kao nova članica. Sasvim spontano mi je prišla i rekla: "Jao, pa vi bolje pevate od nas sve tri zajedno. Bilo bi sjajno da imamo jednu belkinju u bendu. Bili bismo prava atrakcija, ali odmah da vam kažem da mnogo putujemo!" Iako iz porodičnih razloga nisam prihvatila, to je definitivno bio najupečatljiviji momenat u mojoj karijeri.

Još jednim od najlepših momenata u karijeri smatrate i susret sa Robertom Flek koji se takođe odigrao u hotelu "Jugoslavija"?

- Ah divna Roberta Flek, autorka čuvenih hitova "Killing me softly" i "First Time Ever I Saw Your Face"... Nakon beogradskog koncerta došla je na večeru u hotel "Jugoslavija". Čim su je ugledali momci iz benda stali su da me čikaju: "Ajde ako smeš otpevaj nešto od Roberte Flek." Ja sam im uzvratila: "Zašto da ne" i zapevala moju omiljenu "First Time Ever I Saw Your Face". Ona je u tom trenutku ustala od stola i prišla orkestru. Pomislila sam da hoće da se lati mikrofona, te sam lagano krenula ka njoj, međutim, ona je odmahnula rukom, zamolila pijanistu Duška Jovanovića da joj ustupi mesto, prošaptavši mi: "Vi to veoma lepo pevate, dozvolite mi da vas pratim na klaviru." Bila sam van sebe do samog kraja pesme!

Osim u "Klubu književnika", gde još nastupate?

- U jednom divnom džez klubu na Kosančićevom vencu koji smo nazvali "Beogradski Monmartr". Tamo nastupam petkom uveče sa svojim bendom. Inače, rado se odazivam svim značajnijim džez festivalima. Bila sam na "Nišvilu", Kraljevačkom džez festivalu čiji je umetnički direktor Miša Blam, nedavno sam održala džez koncerte u Bojčinskoj šumi, u Brankovu i u okviru tradicionalne manifestacije "Beogradizacija Beograda", na mestu gde je sniman film "Montevideo, bog te video".

ZA DUŠU ČIČE I MATA

- Imala sam prilike u bogatoj karijeri da nastupam pred brojnim sportistima. Na moje nastupe su dolazili čuveni kanuisti, velike zvezde ondašnje Jugoslavije i olimpijski šampioni - Mirko Nišević i pokojni Matija Ljubek. Moju pesmu je voleo i legendarni bokser Mate Parlov i to naročito soul numere. Inače, u vreme, kada sam nastupala u hotelu "Jugoslavija", Mate je boksovao protiv sjajnog Kubanca Teofila Stivensona. To je bio meč za pamćenje. Sećam se da je izazvao pravi haos! Iako moram priznati da nikada nisam bila ljubitelj boksa, taj meč jednostavno nisam mogla da ne zapazim. Miljan Miljanić me je često slušao jer je u hotel "Jugoslavija" dovodio poznate igrače i fudbalske stručnjake iz celog sveta. Većina njih je bila iznenađena kada me čuje, jer niko u to vreme nije očekivao da u socijalističkoj Jugoslaviji može da čuje klasičan američki džez. Strancima je tako nešto jednostavno bilo nezamislivo.

ANONIMNI AZNAVUR

- Nikada neću zaboraviti kada je čuveni francuski šansonjer Šarl Aznavur nakon beogradskog koncerta svratio u klub hotela "Jugoslavija" gde obezbeđenje nije htelo da ga pusti, jer nije bio propisno odeven. Sećam se da je bio u onom njegovom čuvenom crvenom džemperu po kojem je između ostalog bio prepoznatljiv. Kada smo ga ugledali, svi do jednog iz orkestra smo skočili, pritrčali ulaznim vratima i, uz izvinjavanje, smestili Aznavura za naš sto. Sećam se da je naš bubnjar upitao jednoga iz obezbeđenja: "Pa čoveče znaš li ti da je ovo Šarl Aznavur"?, na šta je on uzvratio: "Ma ne znam i ne interesuje me. Ko god da je, ne može da uđe bez sakoa i leptir mašne!"

Autor: Katarina Vuković

izvor :