Jasmina Avramović, glumica - Iza ćoška uvek vreba drama

(Foto: mozzart sport)

Glumica Jasmina Avramović za MOZZART Sport priča o predstojećoj ulozi na BITEF-u, dešavanjima iza scene u serijama "Ranjeni orao", "Greh njene majke", filmu "Šišanje" i seća se studentskih dana u Beogradu zlatnih osamdesetih godina

Povlačenjem paralele među maestralno odigranim ulogama Jasmine Avramović čini se da je ova upečatljiva glumica srednje generacije uvek bila najbolja tamo gde je najteže biti dobar - u dramskim ulogama, mahom jakih žena sposobnih da hrabro iznesu svoju patnju i pritom se suprotstave celom svetu. Takva je bila i kao Tanja u "Polonezi Oginjskog", Romula u "Nižinskom", Sofija u "Pozorištu Šopalović", Drugarica Marija u "Dosijeu 128", Ruža u "Ranjenom orlu", Esmi u "Ejminom pogledu"... Parafrazirajući jednu od kritika, koja nas je navela na ovaj zaključak, srećemo se s lepom Valjevkom u njenom rodnom gradu.

Ona nam, uz osmeh, kao iz stopa odgovara da je iza ćoška uvek vrebala drama, iako je bilo trenutaka kada je više od svega priželjkivala ulogu u nekoj komediji. Sledeće što je čeka je premijera komada "Daleko", 5. septembra u BITEF-u:

- Predstava je rađena po veoma interesantnom tekstu Tamare Bosak, a režiju potpisuje Nenad Prokić. Supervizor scenografije je Kosta Bunuševac, a scenu delim sa sjajnom ekipom: Ivanom Tabori Obradović, Ivanom Pantovićem i Željkom Maksimovićem - počinje priču s nama Jasmina.

- Kada sam pročitala tekst, prva socijacija bila je: "Ovo je Srbija"! Treba li da objašnjavam? Grupa ljudi živi u bestragiji, u kojoj veoma dugo nije pala kiša. Jedan hoće da ode, drugi da ostane, treći ne zna šta će... Naposletku padne kiša, troje mladih ostaju u kući, a starija generacija napolju slavi, jer za razliku od mladih dobro poznaju onu Gundulićevu: "Tko bi gori, eto je doli, a tko doli, gori ustaje".

Bez obzira na to koje uloge igrate, od vas se očekuje da budete u kondiciji. Kako je održavate?

- Oduvek sam volela sport. Mislim da sam prvo provozala bicikl, pa tek onda prohodala (smeh). Još kao klinka, trenirala sam trčanje na kratke staze. A interesantno je da sam, recimo, jedina na takmičenju srednjih škola u regionu skakala uvis "fozberi" tehnikom i osvojila prvo mesto. Trenirala sam jedno vreme i rukomet, a mnogo kasnije, u svojim tridesetim, bila sam instruktor aerobika. Od zimskih sportova uvek sam najradije skijala, međutim, otkako sam pre šest-sedam godina naučila da vozim snoubord, on mi je draži od skijanja.

Kako stojite sa ekstremnim sportovima?

- Iskreno da vam kažem u ovim mojim godinama za mene su ekstremni sportovi - preplivavanje jezera i vožnja snouborda na stazi Crni vrh na Divčibarama (smeh).

Ljubav prema sportu preneo vam je otac?

- Još kao devojčicu vodio me je na košarkaške utakmice, trke na hipodromu, čak i na boks mečeve. Košarku sam, sećam se, zavolela prateći sjajne utakmice koje su se igrale u Valjevu. U to vreme je valjevski Metalac bio u Prvoj ligi, te sam imala prilike uživo da vidim velike zvezde: Zorana Slavnića, Krešimira Ćosića, Dragana Kapičića, Dragana Kićanovića, Nikolu Plećaša, Mirzu Delibašića... Sećam se da sam bila zaljubljena u jugoslovenskog reprezentativca, hrvatskog košarkaša Damira Šolmana. Zbog njega sam čak navijala i za splitsku Jugoplastiku.

Da li ste bili vatreni navijač?

- Oduvek! Vuče me atmosfera na terenu i koju god važniju utakmicu da gledam osećam se kao da je pitanje života i smrti. Posebno sam volela da pratim teniske mečeve. Sećam se sjajnih igara eksplozivnog Džona Mekinroa i smirenog Ivana Lendla. Valjda je sasvim logično da me je kao buduću glumicu uvek posebno interesovao - ekstremni izraz. Ne volim one koji su, što bi se reklo, "ni ’vamo, ni tamo". Sad su mi, na primer, dosadni ovi što dobro serviraju. Kad ih vidim, uvela bih jedan servis (smeh). Što se tiče aktuelnih mečeva, moram priznati da posebno stresno doživljavam one koje igraju Novak i Federer. Razume se, uvek volim da Novak pobedi, ali nikada mi toliko nije stalo da trijumfuje kao kada igra protiv Federera!

Odrasli ste u Valjevu. Ko su bili apostoli ulice vašeg detinjstva?

- Sećam se da mi je u najranijem detinjstvu veoma bio važan izvesni čika Leka pekar. On je u komšiluku pravio hleb, pekao prasiće za praznike i imao najlepše domaće kiselo mleko na svetu, koje bi mi mama pre odlaska na posao ostavljala u keramičkoj ćasici. Pamtim i divnu bibliotekarku - tetka Božicu. Kada sam počela sama da odlazim u čitaonu, nije bilo ponosnije devojčice od mene. Zaštitni znak grada svakako je bila i čuvena Anka Partizanka koja je vukla izvesne posledice iz rata. Nikada neću zaboraviti trenutke kada bi je muž izveo na ulicu u kolicima, a ona, onako vozeći se kroz grad, vikala iz sveg glasa... Bez obzira na to, svi su je u gradu poštovali. Sličan njoj bio je i Joca Vrućina - čupavi, bradati, veliki, čudan čovek, koji nikako nije voleo vrućinu. Stalno je vikao: "Vrućina, vrućina", te je po tome i dobio nadimak. Sećam se i Roma Fatmira Redžepija kojeg smo zvali Fanđa, koji je fantastično lupao bubnjeve. Kasnije sam čak čula da je jedno vreme bio u orkestru Usnije Redžepove. To su neki "mali" ljudi koji su moj grad činili drugačijim od svih drugih.

(Foto: mozzart sport)

Išli ste u čuvenu valjevsku gimnaziju. Šta pamtite kao najveći nestašluk iz tih dana?

- Pripadam generaciji koja nije toliko pravila nestašluke, koliko je isterivala pravdu i nepravdu. No, sećam se jednog svog nestašluka koji mi je zapravo pripisala moja razredna, čuvena profesorka Ljubica Nožica, zvana Ćubana. Ona je bila aktivna u "Abraševiću" i predstavljala je važnu figuru u gradskoj kulturi, a između ostalog bila je razredna i Voji Brajoviću... Naime, ne znam zašto, ali jednom je zaključila kako smo moja drugarica Biljana Maksić (danas uspešni dramaturg) i ja organizovale bežanje sa časa Odbrane i zaštite, te nas je na sledećem času pošteno "izribala". Svesna toga da nismo krive, Biljana je bila potpuno smirena. Čak joj je sve vreme pridike bilo dosadno i samo je čekala da se gungula završi. Ja sam, s druge strane, bila van sebe! Ne samo da sam se zbog nepravde rasplakala na licu mesta tokom "ribanja", nego sam plakala čitava ta dva školska časa. Razredna, razume se, na to nije ni trepnula (smeh).

Izgleda da su vas već tada smatrali sjajnom glumicom. Kako je izgledao vaš prijemni?

- To je interesantna priča. Otkad znam za sebe svi su bili oduševljeni mojom kovrdžavom kosom. Stalno su mi govorili: "Jao, što imaš divnu kosu!" I tako ja sa tom divnom kosom, u nekoj romantičnoj maksi cvetnoj haljini, odem na prijemni, uđem u uži izbor i ne prođem dalje. Sledeće godine pojavila sam se sa ultra kratkom kosom, izvučenim belim pramenovima, u tesnoj tirkiznoj suknji iznad kolena i groznoj četvrtastoj, širokoj majici sa nekim strašnim šljokicama. Tako obučena govorila sam ni manje ni više nego monolog iz Euripidove "Medeje". Ne samo da sam te godine upisala glumu, nego je profesor Predrag Bajčetić do te mere bio oduševljen mojim izvođenjem da je pozvao studente treće godine da dođu da me vide i čuju kako se govori antički monolog, a-ha-ha.

Bilo je to vreme sukoba pankera i šminkera, koji su nosili dvoredna odela i tajgerice? Kome ste vi pripadali?

- Ja sam bila šminkerka koja je s vremena na vreme išla u Trst, ali kojoj je istovremeno mama često i veoma lepo šila. Sećam se - doputujem iz Beograda u Valjevo i usred večeri padne mi na pamet da mi mama od kaputa koji imam napravi suknju. Ona odmah sedne za mašinu i celu noć provede šijući, da bi me ujutru, pre polaska nazad na studije, na stolici sačekala nova suknja. Tako sam u ormaru uvek imala neobičnu kombinaciju šivenih i stvari iz Trsta.

Kao šminkerka, verovatno ste slušali nju-vejv bendove i izlazili u prvi privatni kafić "Zlatni papagaj"?

- Meni nije bio interesantan "Zlatni papagaj". Obožavala sam Azru, Haustor i "Crno bijeli svijet" od Prljavog kazališta. Nekoliko puta sam bila na šminkerskim beogradskim žurkama, ali moram da priznam da se nisam nalazila u toj priči. Rasla sam u sredini u kojoj je bilo nepristojno i prosto nezamislivo uleteti u kuću u kojoj ne znate ni ko živi, ni ko pravi žurku, ni čiji je uopšte rođendan. Ukratko, bila sam na nekoliko privatnih beogradskih žurki tog tipa, ali nisam se "primila" na njih, kao što se nikada nisam "primila" ni na gradski prevoz u Beogradu, a-ha-ha.

Da li ste poput svojih kolega krišom gledali filmove iz bunkera Živojina Pavlovića i Dušana Makavejeva?

- Ja bih se vratila u vreme pre studentskih dana... U mom filmskom odrastanju ima nekoliko važnih momenata. Prvi film koji sam gledala u životu bio je "Bambi". Sedam dana sam ležala u krevetu i sedam dana su morali da me ubeđuju da Bambijeva mama nije stvarno umrla, a-ha-ha. Prvi film na televiziji koji je ostavio utisak na mene bio je "Zaljubljene žene", rađen po istoimenom romanu Dejvida Herberta Lorensa. Glavne uloge su sjajno odigrali Glenda Džekson, Oliver Rid, Alen Bejts i Dženi Linden. Interesantno je da je režiju ovog ostvarenja potpisao Ken Rasel, baš kao i prvi film koji sam gledala u bioskopu - čuvenu rok operu "Tomi".

Ko su bile glumice kojima ste se u tom periodu divili?

- Od naših glumica najinteresantnija mi je bila Dušica Žegarac. Nju sam uvek doživljavala kao mističnu i začudnu ženu, interesantne lepote. Volela sam i Veru Čukić i to naročito kao komičarku. Glenda Džekson mi je bila neprikosnovena među stranim glumicama.

A najbolji frajer među glumcima?

- Robert de Niro bez konkurencije. Ma da mi se sad pojavi ovde i kaže: "Ajde sa mnom", otišla bih iste sekunde bez razmišljanja, a-ha-ha. Pored njega sam volela i Ala Paćina, Džina Hekmana i Šona Konerija.

Šta je bila prednost toga što ste primljeni u klasu profesora Arse Jovanovića?

- Sećam se da nam je naš profesor Arsa stalno govorio da se trudimo što više da otvaramo svoja čula i da istražujemo, a da ćemo zanat vremenom naučiti i savladati u pozorištu. To nije bila loša ideja, međutim, u praksi se nije baš dobro pokazala, jer se mojim brojnim kolegama, nakon studija, pružila prilika da jednom ili dva puta igraju u pozorištu, te tako nisu uopšte ni stigli da nauče zanat. No, zahvaljujući tome što je Arsa Jovanović u vreme kada nam je predavao radio čuvenu "Kolubarsku bitku" u JDP-u, cela klasa je igrala u predstavi. Svako od nas je dobio neku ulogu. Ja sam, pored dvojice kolega imala sreću i da ostanem u JDP-u. Prvo kao stipendista, a onda i kao stalni član.

U kakvom sećanju vam je ostao prvi angažman?

- Već na drugoj godini Akademije radila sam jednu dečju seriju na televiziji, za koju sam dobila prvi honorar, od kojeg sam kupila trkački slovenački rogov bicikl.

Interesantno je da u "Močvari" Egona Savina igrate majku Vojina Ćetkovića, a da ste u drami "Dosije 128" glumili ženu koja je bila sa njim u vezi?

- Kod nas se, repertoarski, žena koja ima između četrdeset i pedeset godina tretira uglavnom kao majka. Jednostavno ne postoji kao žena, karijeristkinja, ljubavnica... To vam je u ovoj našoj sredini tako. Pozorište je prema ženama surovije od samog života.

Dobitnik ste godišnje nagrade JDP za ulogu Veštice u predstavi "Brod za lutke". Glavnu junakinju tumači nekoliko glumica. Da li vam je bilo teško da se složite?

- "Brod za lutke" je sjajan tekst i mislim da je razlog što se ta predstava nije više igrala baš u tome što je glavnu junakinju tumačilo nas nekoliko, pre svega energetski izuzetno jakih i različitih glumica. Iz razgovora sa onima koji su gledali predstavu zaključila sam da je publici baš zbog toga bilo teško da prati komad. Najbolja potvrda je sjajan prijem nove postavke "Broda za lutke", režiserke Ane Tomović, u kojoj igra samo jedna glumica.

Da li vam je smetalo to što ste u popularnim ekranizacijama Mirjaminih dela "Greh njene majke" i "Ranjeni orao" dobili dosta slične uloge?

- Serija "Ranjeni orao" mi je ostala u divnom sećanju. Radila sam je sa velikim zadovoljstvom. Sticajem čudnih okolnosti dobila sam tipski istu ulogu u ekranizaciji romana "Greh njene majke", pa potom i u "Nepobedivom srcu". No, prihvatila sam izazov i sve tri tipske uloge odigrala tako da se razlikuju.

Koju veliku ulogu vam je žao što niste igrali?

- Ima jedna uloga koju nisam igrala, a smatram je svojom. Reč je o Krležinoj baronici Kasteli-Glembaj. Mislim da bih je dobro odigrala, jer istinski duboko razumem i osećam tu ulogu. Od svih baronica, koje sam gledala, nijedna nije prava. Znam, zato što jednostavno osećam kako bi prava baronica Glembaj trebalo da se igra! Želja mi je i da igram sliku u dramatizaciji mog omiljenog romana "Slika Dorijana Greja". Imam neke ideje kako bi se to igralo u pozorištu.

KONTROVERZNO ŠIŠANJE

- Sećam se kako su svi klinci iz komšiluka pre premijere filma "Šišanje" jurili da me, onako konspirativno, pitaju hoće li film biti zabranjen, da li ga imam negde snimljenog... Do te mere me je zaintrigirao i dirnuo scenario, koji su zajedno radili režiser Stevan Filipović i Dimitrije Vojnov, da sam bila spremna ako treba i bez honorara da igram u filmu. Bio mi je primamljiv i zato što se bavio generacijom moga sina i važnim stvarima, koje su se i oko njega, kao i oko njegovih vršnjaka odista dešavale. I to baš na način na koji su prikazane u "Šišanju".

MUK U POZORIŠTU

U predstavi Ateljea 212, "Ejmin pogled" igrate ulogu koja je pisana za Džudi Denč. Da li ste imali prilike da vidite kako je ona igrala tu ulogu?

- Nažalost nisam, ali ne sumnjam da je Džudi Denč maestralno odigrala tu ulogu. No, kada god pomenem ovu predstavu, setim se jednog njenog izvođenja... Naime, ima jedna scena u kojoj, sva onako u emotivnom i finansijskom haosu, razgovaram sa svojom kćerkom. Ona mi u jednom trenutku kaže: "Mama, moraš da uzmeš svoj život u svoje ruke", na šta joj ja odgovaram: "Kakve bombastične fraze svi u poslednje vreme prosipate. Ko može da uzme život u svoje ruke? Niko!" Tu je odjednom jedna žena iz publike, i to iz prvog reda, viknula koliko je glas nosi: "Niko!" U trenutku sam pomislila da će svi iz publike prsnuti u smeh, međutim, u sali je bio totalni muk. Niko se nije ni nasmejao. Tada sam shvatila do koje mere sam držala pažnju gledalaca i koliko su svi do jednoga bili u istoj emociji. To vam je pozorište.

Autor: Katarina Vuković

izvor :