Nikola Rađen, vaterpolista - Toskana na Voždovcu

Nikola Rađen (Foto: mozzart sport)

Došla su teška vremena za vaterpolo, ali naš proslavljeni reprezentativac Nikola Rađen nikada nije imao problem da pronađe svoj mir. Ne voli da komplikuje stvari, vodi jednostavan život i sa setom priča o vremenima kada je bio debeljuca iz Čeneja s krivom kičmom, igrao foklor i sasvim slučajno počeo da se bavi sportom koji nam je doneo toliko radosti poslednjih godina

Mećava je otežala realizaciju tradicionalne rubrike Mozzart Sporta. Nije bilo jednostavno probiti se drugog "belog" dana ove zime do Bilećke 33, adrese na kojoj smo imali zakazan intervju s Nikolom Rađenom, vaterpolo reprezentativcem Srbije i uzdanicom Crvene zvezde. Odabrao je lokaciju između dve velike gradske ulice, Bulevara oslobođenja i Vojvode Stepe.

Dogovor je bio da se nađemo napolju, ali u prvom momentu nismo bili sigurni da je to on. Nešto duža kosa i brada, perjana jakna zakopčana do grla, kapuljača i naočare za vid. Očigledna promena imidža...

– Nedavno sam kupio ove okvire, hteo sam nešto malo da promenim. Dugo već nosim sočiva – objasnio je Nikola.

Kada smo mu početkom prošle sedmice objasnili o čemu se radi u rubrici "Stvari lagane", Rađen je odabrao je restoran Toscana Mia, u prevodu sa italijanskog "moja Toskana". Unutra je jednostavan i prijatan ambijent. Tokom razgovora smo primetili veliki print na zidu, prelepu panoramu Firence. Levo je u jednoj od pregrada vaterpolo lopta sa potpisima svih reprezentativaca.

Nikola Rađen se ovde oseća kao kod svoje kuće.

– Momci, hoćete li nešto da klopate, ja sam mrtav gladan? - upitao je pošto smo se raskomotili.

Uz zahvalnost smo odbili, iako je na bogatom meniju restorana "kaprićoza" koju hvali ceo grad. Zbog čega Rađen u ovom restoranu provodi gotovo sve svoje slobodno vreme?

– Evo kako je to išlo... Upoznao sam vlasnika restorana Srđana pre četiri godine preko kumova moje supruge. Vrlo brzo smo se skapirali i postali dobri prijatelji. Lepo se družimo, imamo o čemu da razgovaramo. Hrana je odlična, atmosfera takođe. Petkom ima i muzikica... Nema mnogo mesta u Beogradu u kojima mogu totalno da se raskomotim. Ovde mi je super, kao što možete da primetite. Bez preterivanja svaki dan sam ovde. Nekada u društvu vaterpolista, što iz Zvezde što iz Partizana (po odlasku smo na vratima zatekli Andriju Prlainovića, prim. aut.). Bio sam u Firenci i mogu da posvedočim da Toscana Mia ima autentični italijanski šmek. A-ha-ha... Ova prelepa fotografija je zaštitni znak restorana.

(Foto: mozzart sport)

Kao profesionalni sportista mora da obrati pažnju na ishranu, pa mu italijanska kuhinja po mnogo čemu odgovara.

– Neretko sam na posebnom režimu ishrane. Ima situacija kada baš moram da vodim računa, posebno tokom priprema. Meso, salate, ništa preterano kalorično, ali ponekad malo testenine ne može da mi škodi. Picu, kao što možete da primetite, obožavam!

Nikola je rođen u Somboru, dobar deo života proveo je u Novom Sadu, a onda se preselio u Beograd. Voždovac mu je vrlo blizak, logično zbog Banjice. Brojne sezone proveo je igrajući za Partizan...

– Sa 17 godina sam upoznao Voždovac. Od tada kraj nisam menjao, samo ulice. Od ženidbe, kada sam postao otac, živimo u stanu u Vojvode Stepe. Biću tu do daljeg, za kasnije ne znam. Generalno, u ovom kraju mi sve prija, stekao sam određene navike. Pored ovog restorana ima još jedan kafić u blizini u koji svratim s vremena na
vreme. Nisam od tipova koji se "lože" na napadna mesta.

Rađen ističe da je vrlo jednostavan tip, voli u šali da kaže "malo mi za sreću treba". Ispunjavaju ga normalne stvari i sitnice.

– Nema tu neke velike filozofije, nisam od onih koji vole da komplikuju. Druženje sa prijateljima i da budem kod kuće – to mi je ponekad sasvim dovoljno. Pokušavam da se organizujem od trenutka do trenutka. Porodica i profesionalne obaveze svakako imaju prioritet. Ne prija mi eksponiranje, niti volim kada se zbog mene neko oseti neprijatno. Uglavnom sam u okruženju momaka koji su tu ceo moj život, s kojima treniram i igram u reprezentaciji. Nema mnogo onih koji su van sveta vaterpola.

Razgovaralii smo o raznim temama, pitanja i odgovori su dolazili spontano. Tako smo se u jednom momentu dotakli detinjstva.

– Kao i svaki klinac okušao sam se u karateu, fudbalu, ma trenirao sam sve živo. Igrao sam folklor dugo, otprilike pet godina u Čeneju, selu pored Novog Sada. Tu sam živeo od druge do desete godine. Bio sam malo debeljuca, imao i krivu kičmu, pa sam otišao na bazen i počeo da plivam. Sasvim slučajno sam 1995. počeo s vaterpolom. Folklorom sam se bavio uporedo neko vreme, međutim, nisam mogao dugo da izdržim taj ritam, nešto je moralo da otpadne. U selu je to tada bila stvar prestiža, ko dobro igra folklor i ko ide na folklor. Danas se gotovo i ne setim toga, čak ni kada vidim folklor na televiziji. Meni je to bio dečački hobi. Pre nekoliko dana bio sam u Novom Sadu u svojoj osnovnoj školi. Slavila je 35. rođendan, pozvali su me da uručim đacima poklone i nagrade i vrlo rado sam otišao. Prošlo je mnogo godina od kada sam poslednji put sreo nastavnike koji su meni predavali. Na priredbi sam gledao decu koja su đuskala na bini, to me je podsetilo na folklor.

Došla su teška vremena za vaterpolo u celoj Evropi, besparica ozbiljno drma sport koji nam je u prošlosti doneo mnogo radosti. Rađen priznaje da u poslednje vreme mnogo razmišlja o karijeri i kaže da situacija primorava svakog igrača da bude veoma oprezan.

Pre samo nekoliko meseci bio je deo tima koji je Srbiji doneo olimpijsku bronzu iz Londona, a s obzirom na to da je učestvovao i na Olimpijadi u Pekingu, može se reći da je sportista sa zavidnim olimpijskom stažom.

– Mnogi porede London i Peking... Meni je organizacija u Olimpijskom selu bila bolja u Londonu. Mnogo toga je bilo blizu, sobe su bile lepše i bolje. Propratni sadržaji su bili baš kvalitetni, iako su Kinezi organizovali Olimpijske igre spektakularno. Pored sela u Londonu je bio tržni centar, čini mi se možda i najveći u Evropi, tu smo odlazili ponekad. Sa druge strane, u Pekingu smo bili potpuno van grada, svaki odlazak van sela je zahtevao ozbiljnu organizaciju. Ne bih mogao baš da poredim Peking i London, drugačije su nacije... Kinezi su imali simboliku, sve je bilo u duhu broja osam. London je bio urbaniji, dosta "haj-tek". Bio sam učesnik oba svečana otvaranja, ali i to ne može da se poredi. Peking se dešava samo jednom u životu!

Nikola nosi narukvicu na desnoj ruci, kao uspomenu na humanitarnu akciju u kojoj je učestvovao. Primetne su i brojne tetovaže, prvi crtež na sebi uradio je pre 10 godina.

– Stavio sam sliku jin-jang, vatra i voda. U svakom zlu ima malo dobrog i obrnuto. Tetovaže predstavljaju različite periode u mom životu.

Zasad ne razmišlja mnogo o budućnosti, odnosno o tome šta i kako posle igračke karijere.

– Možda bih voleo da imam neko imanje, plac i kuću. Mada je to, verujem, više proizvod moje trenutne mašte, nego objektivne želje.

(Foto: mozzart sport)

Rađen prati i ostale sportove, pre svega košarku i fudbal. Prošle sezone igrao je za atinski Hios, pa je boravak u grčkoj prestonici iskoristio da odgleda uživo košarkaški derbi Panatinaikos – Olimpijakos. Tenis mu ne drži pažnju, osim finala velikih turnira. Informiše se uglavnom o rezultatima iz štampe, a dok je igrao u Partizanu, često je odlazio na evroligaške utakmice crno-belih.

Možda će baš ovih dana pogledati neku utakmicu rukometašica Srbije na Evropskom prvenstvu. O činjenici da je nekada bio u Partizanu, a danas je u Zvezdi, Rađen kaže:

– U Partizanu sam imao mnogo lepih trenutaka, osvojili smo Ligu šampiona posle 35 godina. U Zvezdi je sada druga priča – nova ekipa, nove ambicije, tako da ćemo videti. Prošla su tri meseca, još je to mlad tim, razvijamo se. Mislim da ima dosta potencijala, a šta će biti pokazaće vreme.

Šta su za Rađena stvari lagane?

– To mi deluje kao neka pesma, tačnije balada. Recimo da je to za mene gledanje filma dok ležim u krevetu. Obožavam psiho-trilere, nije mi strana ni naučna fantastika ili dobra akcija.

Piše: Milan Vuković

izvor :