Jovan Matić, frontmen "Del arno benda" - Sportista po kumovskoj liniji

Jovan Matić (Foto: mozzart sport)

Popularni muzičar za MOZZART Sport priča kako je živeći sa roditeljima u Parizu pohađao osnovnu školu u kojoj se po programu trenirao rukomet, odrastanju u komšiluku Ducija Simonovića, koševima u beogradskim dvorištima, te kako je navijao za KK Radnički u vreme kada je taj klub tukao ozbiljne evropske ekipe

Del arno bend, kojeg čine pioniri rege muzike na ovim prostorima, sprema novi album. Na kafici smo se našli sa frontmenom Jovanom Matićem koji je sa bratom Vladanom osnovao grupu pre 26 godina. Želeli smo da čujemo kada njihovi fanovi mogu da očekuju nove pesme i proverimo mogu li zajedno rege i sport.

Izgleda da mogu, jer Jovan rado priča o sportu, a o novom albumu kaže:

- Završavamo "montiranje" basa, ostale su gitare i duvači. I ne žurimo preterano... Kada je poslovanje u pitanju sve se vrti u jednom malom krugu, pa to i ne daje razloga čoveku da se žuri. A i posle 26 godina rada brat Vladan i ja smatramo da nema razloga da se takmičimo sa marketing erom. Radimo muziku koja je proizvod naših unutrašnjih impulsa i brzinom koja je primerena našim već poodmaklim godinama.

Hoće li proleće da se "uklopi" u vaše godine?

- Trebalo bi, ukoliko ne dođe do novih nepredviđenih odlaganja. Ako ne – biće leto. Kada se čovek suoči sa ovim vremenom i shvati da neće da ide na ubrizgavanje botoksa, neće povećavati grudi i menjati boju kose za svaki nastup, već se oslanja samo na svoju umetnost, onda je vreme kao kategorija prva "žrtva" takvog stava.

Da li je sada to već stvar iskustva? Kako je bilo kada ste radili prvi album?

- Stalno ponavljam istu floskulu i stavljam na razmišljanje onima koji danas imaju manje od 30 godina. U odnosu na njihovo iskustvo, kako stvari teku oko njih, neka pogledaju na "Guglu" fotografije Rolingstonsa kada su imali 20-ak godina! Da li misle da bi takvi likovi, da su danas početnici, igde ikada potpisali bilo kakav ugovor? Tvrdim da ne bi... U vreme kada smo mi počinjali da se bavimo muzikom bilo je mnogo važnije da autor ima šta da kaže. Mogao je da bude i ružniji od Kita Ričardsa...

Kako je došlo do toga da radite prvi album?

- Svemu je prethodio ozbiljan razgovor sa Vladanom, jer smo se od detinjstva bavili muzikom. Kao deca smo svirali klavir, kroz adolescenciju smo prešli na gitare... Došlo je do toga da je po povratku iz vojske, davne obaveze koju su momci imali, usledio razgovor na temu da li ćemo se ozbiljno baviti muzikom. To je podrazumevalo da se opredelimo kakvom ćemo se muzikom baviti i koji intenzitet da uložimo u celu stvar. Ili da odložimo gitare i uzimamo ih samo za proslave. Kada smo se opredelili za rege i krenuli u sve, snimanje albuma se nije dovodilo u pitanje...

Odkud to da odaberete baš rege i to ovde na Balkanu?

- Obojica smo zavoleli rege, pravac koji se na ovim prostorima pojavljuje sredinom 70-ih godina. Puštanje prvih singlova Boba Marlija kod nas se poklapa sa njegovom velikom svetskom popularnošću. Kroz njegov rad smo otkrili tu muziku. Odrasli smo na mnogo klasičnijim rok formama, one su bile dostupne, a otkrivanje regea za nas je predstavljalo pravu zvučnu revoluciju.

Gde se u Beogradu tih godina mogao slušati rege?

- Pre svega na radio stanicama. U to vreme su postojali ozbiljni muzički urednici koji su obraćali pažnju na sve nove trendove, a u to vreme su pank i rege bili novi i svetski trendovi. Izdavačke kuće - iako i tada trome, a i bilo ih je manje – sve su pratile. Dosta toga od Marlija je moglo da se kupi po prodavnicama koje i danas postoje, a verovatno ne prodaju ništa.

A klubovi?

- U nekoliko klubova su postojale rege večeri. Među njima i klub na "Mašincu", kada se uđe u fakultet i ide se uz stepenice, pa levo. Tu je svakog utorka bilo od 400 do 600 ljudi koji su dolazili da slušaju rege muziku. Na Akademiji, koja je u to vreme bilo neizbežno mesto za izlazak, takođe je bilo rege večeri. Uz to je u to vreme u Beogradu bilo preko 5.000 stranih studenata od kojih je većina bila iz Afrike. Ti ljudi su u koferima doneli dosta afričke i rege muzike.

Da li ste odlazili kod njih na svirke? Pretpostavljam da su oni boravili u Studentskom domu Lola?

-Družio sam se sa trojicom studenata iz Afrike i pravili smo žurke u "Loli", celo prizemlje je bilo njihovo. Voleli smo da pravimo žurke na kojima se degustirala afrička klopa i slušala rege i afro muzika...

Jeste li pokupili neki recept od njih?

- Kako da ne... Oni su doprineli da grad bude internacionalniji, a nama da otkrijemo nešto što nismo uspeli gledajući u izloge muzičkih prodavnica i slušajući radio. Čuveni Sloba Konjević sa Studija B nije bio ljubitelj rege muzike, ali to mu nije smetalo da bude prvi muzički urednik koji je na zvaničnu top listu stavio neki rege snimak. Danas više nemamo tako ozbiljan pristup, ne samo muzici, već umetnosti uopšte.

A kada ste sebi ispunili želju da odete na Jamajku?

- Nisam nikada tamo bio. Nismo na taj način bili fascinirani regeom, od početka nam nije bio cilj da ličimo na nekog idola. Čini mi se da smo od početka pravilno shvatili šta je poruka regea i ono što ga je učinilo internacionalnim fenomenom. Nije bila fora da se svi mi skupimo na tom malom ostrvu i tamo slavimo svog idola, već suprotno. Rege je odašiljao poruku da pošto ga primiš deluješ na prostoru gde si. Jedan od glavnih ideologa koji je išao uz rege je Markus Garvi koji je bio čvrsti pobornik povratka svih raseljenih Afrikanaca u Afriku. Garvi nikada u životu nije bio u Africi.

Jeste li brat i vi imali nekog u porodici ko se bavio muzikom, pa ste tako kao još mali krenuli u te vode?

- Otac je potpuno amaterski svirao gitaru i bio je muzikofil, u smislu da je skupljao ploče tog vremena, ali smo mi sami od najranijeg doba ispoljavali interesovanje za muziku.

Da li je otac doneo odluku da vas upiše u muzičku školu?

- Naši roditelji imaju veliku vrlinu, da nas nisu ni na šta terali i da su prihvatali naše izbore. Zapravo sam, prvo ja kao stariji, toliko "maltretirao" roditelje da sam ih naterao da kupe klavir. Kada je otac video koliko se interesujem za muziku, a non-stop sam pevušio po kući ili udarao u neku kutlaču praveći se da je to gitara, prihvatio je i kupio klavir.

I potom muzička škola?

- To se sve dešava u Parizu, gde sam proveo detinjstvo. Kako se tamo u muzičku školu išlo sredom, što je bio dan kada deca u to vreme Francuskoj nisu išla u školu, odmah sam izjavio da mi ne pada napamet da sredom idem u muzičku. Progutali su to sa mnogo strpljenja i našli su mi privatnu profesorku kod koje sam išao na časove popodne, posle škole.

A Vladan je morao da uči da svira klavir, da ne zaostaje za starijim bratom?

- Na neki način da, ali da to nije imao u sebi ništa mu ne bi pomoglo. Na početku smo bili dve jednake muzičke ličnosti, a vremenom se on razvio u nešto što je isključivo muzičko. On je multiinstrumentalista, producent i snimatelj i u tome je postao vrhunski majstor svog zanata. Ja sam za to vreme sve više razvijao pisanje tekstova i "oblačenje" tih melodija u reči.

Odakle ljubav prema pisanju?

- Glavni impuls za pravljenje autorske muzike dobio sam od našeg rođaka, deda-strica, priznatog pisca Dušana Matića. On je bio pesnik, nadrealista i potpisnik nadrealističkog manifesta. Kada sam napisao prve stihove najavio sam se kod njega, živeo je blizu Botaničke bašte. Hteo sam da vidim ima li to što sam napisao nekog smisla ili spada u adolescentska tripovanja koje valja zaboraviti. Čim je pročitao, pitao me je da li ja nešto sviram, dodajući da to što sam mu doneo više liči na tekst pesme koja bi se pevala, a ne čitala.

Koliko je Beograd tih osamdesetih bio spreman da prihvati svoju, domaću rege muzičku grupu? Kako je proteklo prvo predstavljanje?

- Beograd je bio zatečen, ali mnogo spremniji nego što je devedesetih uspeo da prihvati neke stvari. Tada je generalno vladalo uverenje da crnu muziku ne može da radi neko nije crn. A drugo, bilo je to vreme dominacije roka i popa.

Gde ste imali prvi koncert?

- Na Akademiji, koja je u to vreme važila koliko da vam danas prvi koncert bude u Sava Centru. Akademija je imala tu vrstu značaja. Nije mogao svako da svira tamo, pogotovo ne početnici koji nemaju ni snimljen album.

(Foto: mozzart sport)

Kako ste prošli?

- Više nego dobro. Dobili smo utorak ili sredu veče, prodali 400 karata i svirali dva sata. Imali smo i biseve, iako nam je tadašnje rukovodstvo kluba, ili kako se to već zvalo, sugerisalo da sviramo 40 minuta, da ljudi ne izgube strpljenje. Dubravka Marković je bila voditeljka kultne radijske emisije Ventilator 202, a kada smo tamo dali svoje prve demo snimke došli smo do prvog mesta. Ta pažnja se ubrzo preselila na celu Jugoslaviju, za nas su ubrzo znali u Ljubljani, Sarajevu, Zagrebu. Otišli smo na Subotički festival 1988. i otvorili kapije za snimanje svog prvog albuma 1989. godine.

Da li je u vasem odrastanju, pored muzike, bilo mesta za sport?

- Svi smo imali vremena za ono što je zdravo - muziku, film, pozorište, pa i za sport. Jer, kad god se ovo prvo navedeno nije radilo, onda se ili pikao fudbal ili igrao basket, vozio bicikl...

Prvi deo odrastanja proveli ste u Francuskoj...

- Tamo je baš tada bio uveden program da osnovne škole, u okviru svojih mogućnosti, forsiraju određen sport. Bio sam u školi gde je rukomet bio sport broj jedan i bio sam golman školske ekipe. To su kasne 60-te, tada je počela da se obraća pažnja na fizičku kulturu u školama, a redovno smo imali razna sportska takmičenja, iz atletike, krosevi...

A po povratku u Beograd?

- Samo sam nastavio. To tada nije bilo komplikovano. Jedno prazno dvorište i koš - to je bilo dovoljno.

Gde ste živeli?

- Na Zvezdari, ali drugari su nam bili razasuti po čitavom gradu, jer smo u osnovnu školu išli u centru, kako bi učili francuski. U jednom dvorištu u Palmotićevoj je bio koš, tu smo pikali košarku, bicikle smo vozili po čitavom gradu. Zamislite samo da je tada Beograd imao 10 puta manje automobila i to se moglo.

Da li je neko iz generacije postao profesionalni sportista?

- Bratovi kumovi, oni koji su ga krstili, su iz porodice čiji je otac bio vrlo angažovan u SD Radnički sa Crvenog Krsta, tako da smo mi po toj kumovskoj liniji bili navijači Radničkog. Bilo je to u periodu kada su Krstaši osvojili košarkaško prvenstvo Jugoslavije, generacija Milovana Marovića, Ivkovića, Damnjanovića... Nije bilo teško biti čovek koji prati sport u onoj Jugoslaviji, jer je imala dosta uspeha u svim sportovima. Osim u fudbalu naravno, to neće nikada da se desi. Ko je tada hteo da se zanima za sport imao je dovoljno sportova u kojima smo bili prilično dobri.

NORMALNO I NENORMALNO

Vi ste zvezdaš?

- Normalan čovek koji istinski voli sport ne može da bude do kraja klupski opredeljen. Za mene je nenormalno da ste partizanovac, a da osporavate Džajića, isto koliko da budete zvezdaš i da osporavate Kiću.

Nego, sada i vi, članovi Del arno benda, a i Kelti, imate podmladak koji može da malo osveži ekipu za fudbal. Ima li nade za neki dogovor o subotnjoj utakmici na Adi?

- Ne znam da li će da se desi. Ali svi imamo decu, deca rastu, možda zaigraju Del arno juniori protiv Kelta juniora.

A vi uz kokice?

- Da. Onda možemo i po pivce.

Komšija Duci

Da li je nekada vas klince iz kraja gledao komšija Duci Simonović dok igrate basket?

- Neeee... Nikada ja nisam ni pokušavao da se ozbiljno bavim sportom, idem na treninge, uvek mi je to bila rekracija i zabava.

A prodavanje komšijinih autograma?

- Nisam mu ni tražio autogram.

Ihhh, nikakvog smisla za marketing nemate... Mogli ste da ih prodajete klincima iz škole, ili da se bar hvalite pred njima?

- Valjda u to vreme to nije bilo bitno. Ali su zato svi znali da su tadašnji košarkaši, reprezentativci, bili ljudi sa završenim fakultetima. Imali su i kičmu i mišiće, to ih je činilo tako plemenitim. Sećam se kada je reprezentacija uzela titulu u Manili, a oni kada su pošli tamo kolektivno odlučili da se ne briju dok ne izgube. Kako nisu nijednu utakmicu izgubili na kraju prvenstva su svi bili bradati. Deset pobeda u 10 utakmica!

izvor :