Rade Marjanović, glumac - Sportisti beže od glumaca

Rade Marjanović (Foto: mozzart sport)

Zvezda Pozorišta na Terazijama, TV serija i filmova, uz njemu svojstvenu dozu komike priča o želji umetnika da budu bar na neki način blizu sportista, te kako je tekao njegov sportski život, od verovatno jedinog "davljenja" u Lepenici, preko ožiljka od dijabole kojeg i danas nosi, zadobijenog kada se još kao pionir bavio streljaštvom, pa sve do dobrih batina zarađenih kao sparing partner u boksu. Plemenitom veštinom se bavio samo zato jer u to vreme Kragujevac, grad njegovog odrastanja, nije imao nijednu sportsku salu u kojoj bi mladi mogli nešto da treniraju

Visoka voda Save i Dunava strah je zaljubljenika reke koji vole da, kad god mogu, pobegnu na svoje splavove. Ne one moderne, šljašteće, već više-manje u narodu poznate sklepuše, kojima vazda nešto fali i svako proleće vape za novom popravkom. Ipak, udobne su, drvene i što je najvažnije služe svrsi – odmor od gradske gužve, poneki ručak-večera sa prijateljima i struja za dva jedina aparata - šporet i radio. Vlasnik jednog takvog splava je i Mozzartov sagovornik, poznati glumac Rade Marjanović, dugogodišnji član Pozorišta na Terazijama. Obilazi redovno svoju kuću na vodi, popušta sajle, kaže, sve je pod kontrolom.

Gde se nalazi vaš splav?

- Vrh Ade Međice, preko puta Bloka 44, a čamac držim kod restorana Crna maca. Lakše mi je odatle da dođem. Gužva je kopnom. Isključili smo struju da bi mogli da počnemo prolećne radove. Jedva čekam! Užasavam se zime, što sam stalno u zatvorenom.

Odakle ideja za splav?

- Čudno, meni, Kragujevčaninu koji je rastao bez reke...

Nemojte tako. Jeste mala, ali imate reku...

- Jeste, ja sam se i davio u Lepenici. Jedan sam od retkih.

Može li to?

- Može, ali izgleda treba da si glup. A imao sam pet godina, bio sam mali i glup. Igrao sam sa decom lopte, upao u Lepenicu i odmah se uhvatio za neko korenje. Čvrsto sam se držao, ali sam zaboravio da dignem glavu. Sve dok me nisu iščupali, sa sve korenom.

Koji vam je bio prvi susret sa Savom?

- Kada sam došao na Akademiju otišao sam na splav kod kolege Boleta Stošića. Skupilo se društvo... Odmah sam te godine i ja kupio splav.

A kakav vam je pecaroški staž?

-Nemam ja tu vrstu strpljenja. I na Savi stalno nešto radim, ne umem da dugo sedim. Alasa ima, riba uvek sveža. Možda se ponekad baci neka mreža, da se dođe do ribe prečim putem...

Jeste li uz Boleta Stošića i Dragana Nikolića, koji su često u to vreme bili na Savi, naučili i da spremate ribu?

- Bole je sjajan kulinar. I kod mene su prijatelji česti, pa i sam umem da spremim.

Šta vam je specijalitet?

- Dosta prihvatam svetske trendove, samo ne ono u velikom tanjiru cvrcnuto malo jela i pošpricano okolo. A sve vrste menjanja ukusa nisu mi strane. Krenuo sam sa šaranom, sad sam na svim vrstama riba, nisu strane ni one severnjačke.

Gde ste to probali?

- Pre 15-ak godina bio sam u San Tropeu. Tamo postoji deo gde su održavani konjički sportovi. Odveli su nas u njihov klub, da jedemo ribu iz njihovih dalekih mora na šta sam ja, zapanjen, primio veliki tanjir s parčencem ribice i mnogo iskapanog oko nje. Na moje zaprepašćenje to je bila večera. Istog trenutka mi više nije bilo žao što nisam tako bogat kao oni. Kad su došle torte i kolači ja, koji nisam ljubitelj slatkog, slatko sam se najeo.

Ko je bila ekipa koja se, kada ste stigli u Beograd, okupljala na splavu Boleta Stošića?

- Gagin brat Mirko je imao do Boleta splav, a tu je bio i čuveni splav Dule Glavonja o kojem i Momo Kapor ima priču u romanu "011". Jedna nezvanična kafanica i ekipa sjajnih ljudi...

Da li vam se pridruživao Pavle Vujisić, ljubitelj Save koji je pravio svoje čuvene brodove?

- Paja je bio čovek samotnjak, izbegavao je društvo na Savi. Čuveni Vladimir Visocki, ruski pesnik i glumac, dolazio je na Savu kod Duleta Glavonje kada je igrajući Hamleta gostovao na BITEF-u.

Jeste li primali sportiste u društvo?

- Izgleda da su nas oni, zbog načina života, izbegavali. Provedu jednu noć su našem društvu i vide da je vrag odneo šalu. Više su nam se pridruživali kako su stizali u trenerske vode. Tad im je to bilo dozvoljeno.

Jesu li dolazili u pozorište?

- Stizale su i čitave reprezentacije. Selektor Ante Mladinić je često dolazio, a pred sve veće susrete, pred odlazak u karantin, dovodio je reprezentativce Jugoslavije na predstavu. Na taj, rasterećujući način, pravio je homogenost ekipe. Sport je uvek bio nešto što je bilo mimo nas umetnika, iako glumci uvek vole da su blizu sporta.

Koja je glavna ekipa u Pozorištu na Terazijama za sportske rasprave?

- Baš u ovom bifeu gde sedimo podela je na partizanovce za šankom i zvezdaše koji naručuju. Iako sam zvezdaš od malih nogu nisam veliki ostrašćenik, radujem se i svakoj pobedi Partizana...

Mora da to kažete da vam po izlasku intervjua ne stave nešto u kafu...

- Oprezan sam ja sa njima uvek, samo flaširano (smeh).

Jeste li vi, ekipa studenata, odlazili na utakmice?

- U tom periodu smo kao mladići voleli svaku vrstu euforije, da posećujemo sve velike sportske događaje.

Koji pamtite?

- Kada smo od Nemačke izgubili sa 4:2, utakmicu sa velikim obrtima, od euforije do katastrofe. Navijačka ekipa je bila Danilo Lazović, Milan Erak, Irfan Mensur i ja. Ta utakmica mi se urezala u pamćenje po tim obrtima.

Gde ste otišli da se tešite?

- U kafanu, naravno.

Vi ste i živeli zajedno?

- Bio je to baš studentski smeštaj. Iznajmljena kućica sa česmom u dvorištu. Samo što je Milan Erak bio posebno, imao je stan na Banovom Brdu, a naš četvrti cimer u kućici kod šećerane bio je Miki Memišević. Ulaz u čuvenu kafanu Una i u naše dvorište bili su jedan do drugog. Nije nam bilo bitno da li idemo levo ili desno, sve nam je bilo tu.

A kakve su bile vaše rane, kragujevačke, sportske aktivnosti?

- Najozbiljnije sam se bavio streljaštvom. Kragujevački streljački klub bio je tada jedan od najačih u zemlji. Još kao pionir sam bio treći u Jugoslaviji u disciplini vazdušna puška. Imam još ožiljak od dijabole. Dosta sam provodio na strelištu. A bavio sam se i boksom.

Odkud to?

- Trenirao sam jer Kragujevac u to vreme nije imao sportsku dvoranu i tokom zime niste imali gde drugde bilo šta da trenirate. Tako sam se i ja tu zadržao tri meseca, jednu zimu, nekoliko puta dobio lepe batine kao sparing partner i tu završio.

Ispada da je svako vaše bavljenje sportom bilo opasno, te davljenje, ožiljak od dijabole, batine u ringu...

- Tako sam i uvideo da je odneo vrag šalu, da trebam da se manem toga i odem u suprotnost – umetnike.

Da li se neko od sugrađana vaše generacije proslavio u profesionalnom sportu?

- Troskokaš Milan Spasojević, prvak Jugoslavije, i sportista svetskog ranga. Rekoh, nije bilo sale, pa su mogli da uspevaju samo sportisti koji su mogli da treniraju bez nje. A sam Radnički u to vreme nije bio veliki tim, pa ni iz njega tada niko nije dostigao svetsku slavu.

Pamtite li snimanje Osme ofanzive, kultnog filma čija je tematika kasnije više puta rabljena?

- Pamtim ga po prvom susretu sa rediteljkom Sojom Jovanović. Sreo sam je u Bosni, na Oštrelju, između Drvara i Bosanskog Petrovca, gde je majka moje supruge imala motel. Zimski centar u koji su dolazili Splićani i Šibenčani, a leti, u povratku, svi koji su tamo letovali. I Soja, kada je pripremala terene za film, čula je za čuvenu Kovu koja je držala motel i dosta znala o istorijatu kraja, i došla je da je upozna. Tad smo se upoznali i počeli da sarađujemo.

Da li je vaš otac, muzičar, želeo da nastavite njegovim stopama?

- Bavio sam se ja muzikom, u grupi Zaljubljeni bio sam vokalni solista, ali je kasnije prevagnulo pozorište. Muzika je ostala deo moje ljubavi. To me je opredelilo da odem i u muzičko pozorište.

Najvoženiji fića

Da li ste kao pravi Kragujevčanin prvo vozili "Zastavin" automobil?

- Naravno, i to, šta drugo, nego Fiću. Narandžasti, te godine je ta boja bila u proizvodnji. Niste, kao sad, mogli da birate koje bi vi boje auto već koje godine vam koja zapadne.

Taj mora da je svagde išao?

- Dobio sam ga na trećoj godini Akademije, baš u trenutku kada sam se vratio sa mora i spremao se da dođem u Beograd. Moj Fića bio je jedini auto na klasi. Bilo je veliko slavlje, prošao je potom neviđen broj kilometara. Mislim da je to bio najvoženiji Fića na svetu. Ali kako sam prvi put ušao sa njim u Knez Mihailovu, tada se još vozilo tom ulicom, kako je ušao u njega Danilo Lazović, onako korpulentan i neartikulisan, uhvatio se za ručku da se namesti i ostade mu u ruci.

Pamtite li koliko vas je najviše stalo u njega?

- Bilo nas je i po sedam-osam. Katastrofa kako smo sedeli. Srećom kontrola nije bila kao sada. Kakvo vezivanje, virile su nam noge, glave...

Četiri kauboja

Živeći pored šećerane hipodrom vam je bio bliži od bilo kog stadiona...

- Čak smo se jedno vreme i bavili jahanjem. To smo, negde, i profesionalno, kao glumci, morali da znamo.

Kojem od vas četvorice cimera je najbolje išlo?

- Pravo da vam kažem, svi smo bili kilavi. Imali smo raznih sportskih aktivnosti, ali jahanje, i unutrašnji mišići butina... Nije nam baš išlo. Posle svakog treninga smo išli kao kauboji, drhtavih nogu. Dva dana posle toga nismo mogli normalno da hodamo.

Da li se posle treninga moralo u komšiluk, do kafane Una, ili je na samom hipodromu bilo nešto popularnije?

-Preko puta hipodroma, odmah kod štala, je Manjež. Pređemo malo, moglo se ići dalje prema Košutnjaku s konjima, pa u kafanu, ali nismo to smeli. Ko će posle da ih vrati?

izvor :