Predrag Rajković, golman - Prvo titula, pa matursko veče

Predrag Rajković (Foto: Mozzart sport)

Predrag Rajković je pre 18. rođendana postao evropski šampion, čuvar mreže prvoligaškog kluba i prvotimac voljene Crvene zvezde. Sve to za nepunih godinu dana! Upoznajte momka koji nas je na EP omladinaca u Litvaniji oduševio fenomenalnim odbranama u polufinalnoj penal-seriji s Portugalijom.

Ono što se još uvek maloletnom Predragu Rajkoviću desilo za nepunih godinu dana mnogi ne dožive za celu karijeru. Samo nekoliko meseci pošto je skrenuo pažnju na sebe sjajnim odbranama na debiju protiv Partizana, još maloletni golman iz Negotina osvojio je evropsku titulu u omladinskoj konkurenciji, zaslužio mesto u idealnih 11 na EP u Litvaniji, dobio poziv u najbolji nacionalni tim Srbije i dres Jagodine zamenio opremom omiljenog kluba – Crvene zvezde.

– Da sam prošlog 31. decembra u ponoć hteo da poželim sebi sve ovo što sam doživeo za poslednjih devet meseci, sigurno bih nešto zaboravio. Toliko toga neočekivanog i lepog mi se desilo, da se nekada pitam da li je to možda samo san. Srećom, sve je prelepa java. Osvojio sam Evropu, potpisao za Crvenu zvezdu i stigao do A reprezentacije, što je više nego dovoljno razloga za sreću. Poželeo sam za Novu godinu samo dobro zdravlje i mesto prvog golmana Jagodine, a izvukao sam "sedmicu" na fudbalskoj lutriji. Nisam od onih što vole iz jednog koraka da preskoče tri stepenika, ali nemam ništa protiv ovakvog razvoja stvari, iako sam još na njenom početku. Tek treba da stvorim ime i uradim nešto čime ću se ponositi kada jednog dana odem u igračku penziju – kaže golobradi Predrag Rajković na početku razgovora za MOZZART Sport.

Vest o tvom transferu vešto je skrivana, a onda je odjeknula kao "bomba". Jesi li i ti bio zatečen razvojem događaja, pogotovo posle poruke večitim rivalima iz bivšeg kluba da te mogu gledati samo u duelima s Jagodinom?

- Nedelju dana pre transfera, odlazeći s meča na Marakani, nisam mogao ni da pretpostavim da će mi to biti sledeća adresa. Maštao sam o tome kao svaki Zvezdaš, ali mi nije delovalo moguće. Ne u ovom trenutku. Računao sam da je realnije da posle nekoliko sezona u prvom timu Jagodine odem u inostranstvo, a tu želju sebi ispunim za pet do 10 godina. Međutim, život je čudo. Izvuče keca iz rukava kada se najmanje nadamo. Kao rođeni pobednik želim da dobijem i ovu partiju. Talon je veliki, ali su i moji štihovi jaki. Verujem u sebe.

Kako je moguće da te beogradski crveno-beli nisu vrbovali pre skauting službe Ćurana, kada si davno notiran kao jedan od najtalentovanijih golmana koje Srbija ima?

– Mogao sam još s 10 godina da postanem stanovnik Beograda. Tada sam dobio prvi poziv iz Ljutice Bogdana, ali tata i mama ga nisu prihvatili, jer su smatrali da sam previše mali za odlazak od kuće. Drugi je bio sudbinski, a od sudbine niko nije pobegao. Zahvalan sam Bogu što me je spojio s klubom za koji navija cela porodica Rajković i čitav naš kraj u Negotinu. Tog dana su sve komšije bile na nogama i slavile što je jedan od njih postao deo istorije jedinog evropskog i svetskog šampiona sa ovih prostora. "Izbombardovali" su me SMS čestitkama i pozivima, ali najemotivniji mi je bio razgovor s prvim komšijom, velikim zvezdašem i malo starijim momkom od mene. Plakao je kao malo dete od sreće što sam ispunio naš zajednički san. Dužan sam im svima jednu veliku žurku kada ugrabim vreme za posetu rodnom mestu.

Da li si imao pravo izbora drugog sporta ili pozicije u timu pored oca Saše, nekadašnjeg golmana, a sada trenera u stručnom štabu Hajduk Veljka?

– Fudbal je izabrao mene, a ne ja njega. Još onog dana kada me je tata odveo na prvu utakmicu Hajduk Veljka i ostavio sa svojim prijateljima na tribinama, a ja ga, kao svaki sin očaran ocem, širom otvorenih očiju gledao kako se baca za loptom. Voleo sam da udaram i po teniskoj loptici, ali još više sam uživao dok su mene drugi gađali velikom, fudbalskom. Kao svaki "ćaknuti" golman, a-ha-ha... Stvarno, nije to posao za svakoga. Ne može bilo ko da se nosi s tolikom odgovornošću i stalno bude pod "lupom". Ja sam se odmah "navukao" na taj adrenalin, valjda su geni učinili svoje. Imao sam sreću da roditelji podrže moj izbor i isprate sve moje odluke. Bez porodice ne bih ništa napravio.

Baš nikada te nije lopta povukla napred, među veziste ili napadače? Njima se greške brže praštaju i zaboravljaju.

- Pa da moram da trčim? Ne, hvala. Bolje da padam nego da šprintam gore-dole, a-ha-ha! Kažem vam, ja sam golman u duši. Nikada nisam poželeo da odem s moje gol-crte. Kao što nikada nisam bio linijaš. Često istrčavam, "glumim" beka, pokrećem akcije po zemlji, uvek se trudeći da prvo odbranim ono što moram, pa tek onda pohvatam lopte koje svi vide u mreži. Šta imam od parada ako uprskam u školskim situacijama?!

Retki su golmani izvođači penala, a ti često uskačeš i u tu ulogu. Zar ti nije to previše odgovornosti?

- Volim da šutiram i umem to da radim. Često u pauzama na treninzima vežbam izvođenje penala. U Omladinskoj ligi Srbije dva puta mi se to isplatilo, jedan gol sam dao kolegi iz Teleoptika, a drugi momku iz niškog Radničkog. Hteo sam da šutiram četvrti jedanaesterac i protiv Portugalaca u polufinalu Evropskog prvenstva, ali Gaćinović se pre javio, Mitrović takođe, a pošto nas je Aca onako šmekerski odveo u finale, nisam stigao da pokažem i tu moju golmansku stranu.

Specijalista si za branjenje penala. Šta je sve potrebno da bi se "pročitao" šut sa 11 metara?

– Obožavam penale! Na kraju regularnih 90 minuta polufinala u Litvaniji rekao sam momcima da izdrže još produžetke, a da onda stvar prepuste meni. Ne zato što sam hteo svu slavu za sebe, nego zbog dobre statistike. Od sedam udaraca sa bele tačke u našoj Omladinskoj ligi odbranio sam pet. Između ostalih Partizanu, Zvezdi i Vojvodini. Imam dar da osetim gde će me "gađati" igrač i držim se pravila da nikada ne menjam stranu. Uvek se bacim tamo gde prvo pomislim da će lopta završiti. Do sada sam često bio u pravu čitajući njihove poglede, držanje i gestikulaciju. "Loži" me ta igra nerava i intuicije.

Veliki klub i Beograd "progutali" su mnoge tvoje vršnjake, pa i starije momke. Kako misliš da odoliš čarima prestoničke zabave i prebrodiš prelaz iz male u veću sredinu?

(Foto: Mozzart sport)

- Nisam došao u Zvezdu da bih ludovao po beogradskim splavovima i jurio devojke. Hoću da napravim nešto veliko u fudbalu i životu, a za to mora da se bude maksimalno posvećen sportu. Jagodina je daleko manje mesto, ali da sam hteo mogao sam i tamo da krenem stranputicom. Volim i ja da izađem s drugarima, ali sve u svoje vreme i sve sa merom. Bog ne daje često priliku kakvu sam ja dobio, ne bih oprostio sebi kada bih je prokockao.

Teško, međutim, da ćeš u skorije vreme među stative, pored iskusnog starosedeoca Bajkovića. Zar ti nije bilo bolje da ostaneš u Jagodini gde si počeo sezonu kao starter?

- Svi bismo mi voleli da smo prvi izbor trenera. Bez obzira na to od kada smo u klubu i koliko nam je godina. Svestan sam da u Zvezdi ne mogu da računam na status koji sam imao u Jagodini, ali ko zna zašto je to dobro. Ne zna se šta nosi dan, a šta noć. Spreman sam da već sutra, na delu, pokažem zašto sam doveden, ali i strpljiv da sačekam mojih "pet minuta". Verujem da ću dobiti šansu u drugom delu sezone, što ne znači da neću i pre toga debitovati. Dobro je što trener Stojanović ima mogućnost izbora. Poštujem znanje i godine mojih kolega.

Selektor A selekcije Siniša Mihajlović toliko ceni tvoj talenat da te je pozvao u društvo Orlova još pre uspeha sa Orlićima. Kada, ipak, misliš da je realno da ozbiljno konkurišeš za mesto u najjačem nacionalnom timu?

- Srbija ne oskudeva u dobrim golmanima. Ima ih nekoliko ispred mene, a ja očekujem da im se pridružim za godinu do dve dana. Pod uslovom da nastavim pravilno da se razvijam, izborim se za minutažu u Zvezdi i dobro čuvam mrežu mlade reprezentacije. Neka sve ide svojim tokom. I redom. Vreme radi za mene.

Ima li Zvezda vremena da čeka titulu? Odužila se Partizanova dominacija.

- Nećemo još dugo gledati komšijama u leđa. Uveren sam da ćemo se sledećeg maja mi radovati, a ja imati čime da se hvalim na maturskoj proslavi. Pre toga valja dobiti duele s večitim rivalom, naravno. I voditi računa protiv takozvanih malih ekipa. Titule se osvajaju i gube na tim utakmicama – tvrdi učenik četvrte godine srednje škole.

KASILJAS, PA OSTALI

Stasiti Negotinac nema idole, ali mu je golman Real Madrida i španske reprezentacije Iker Kasiljas veliki profesionalni uzor.

- Ne samo što je jedan od najboljih golmana današnjice, nego je i gospodin čovek, legenda "kraljevskog" kluba, ljubimac navijača i uzoran kolega. Tih van terena, "zver" na njemu. Oduševljavaju me njegova hladnokrvsnost i mudrost u procenama. Poštujem Ikera i zato što mu je privatni život bez skandala. Voleo bih da budem tako moćan u rukavicama i običan bez njih. Ne bih imao ništa protiv ni da imam tako lepu i pametnu devojku kao što je njegova Sara, a-ha-ha...

PREMIJER LIGA I ČELSI

Kao i svakom evropskom fudbaleru i Rajkoviću je san da jednog dana zaigra u nekoj od top pet kontinentalnih liga. Jednu ipak ceni i voli više od ostalih.

– Kada bih mogao da biram inostranu ligu i klub posle Zvezde onda bih obe ruke digao za šampionat Engleske i Čelsi. Mrzim kada se dosađujem na utakmici, a u Premijer ligi nema odmora za golmane. Sve pršti od dobrog fudbala. Ne bih baš mogao sebe da nazovem velikim navijačem Abramovičevog kluba, ali sviđa mi ono što Plavci rade. Iz sezone u sezonu.

Autor: Olgica Nikolić

Izvor: