Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Savo Milošević, direktor svih reprezentativnih selekcija FSS - Topčidersko brdo klizi stranputicom
Nedelja, 13.07.2014.
20:53
Komentari
Status buntovnika s razlogom stekao je s prvim postignutim golovima na glavnoj sceni i pažljivo ga je negovao kroz sve faze u svojoj bogatoj karijeri. Stereotip o fudbalerima kao momcima koje mimo zelenog pravougaonika, silikonskih lepotica i dobrog noćnog provoda, ne zanima ništa drugo, Savo Milošević je razbio u paramparčad, kad je ogorčenom i ojađenom narodu, preko poznatog novinara, kuma Igora Miklje, javno pružio podršku tokom demonstracija koje su prethodile rušenju režima Slobodana Miloševića.
A pošto je okačio kopačke o klin, čovek koji je dres reprezentacije oblačio 102 puta i postigao 37 golova, borbu za najvažniju sporednu stvar na svetu počeo je da vodi na drugi način i drugim sredstvima. U jednom momentu se pozicionirao kao glavni oponent predsednika FSS Tomislava Karadžića i njegovih sledbenika, da bi iznenada, u svom stilu, izveo potpuno neočekivani manevar i prihvatio se funkcije direktora svih reprezentativnih selekcija Srbije.
Razgovor s legendarnim asom Partizana, nacionalnog tima i brojnih evropskih klupskih velikana, započeli smo na temu održavanja "Turnira prijateljstva 2014" koji je od 16. do 21. juna održan u etno-selu Stanišić kod Bijeljine i na kome su snagu odmerili pinori iz gotovo svih velikih klubova sa prostora nekadašnje Jugoslavije. Ovu divnu manifestaciju zdušno je podržala i kompanija MOZZART.
– Moj drug Srđan Šušić, zajedno s mojim pokojnim bratom, pre osam godina je u Johovcu organizovao prigodan turnir na kome su učestvovale četiri ekipe. Iz godine u godinu ih je bilo sve više, da bismo prošle godine imali 85, a ove godine 110 ekipa – kaže Savo Milošević.
Samo sa teritorije Srbije?
– Ne, već tada su počeli da dolaze klubovi iz regiona i okolnih zemalja, poput Austrije i Slovačke. U jednom trenutku smo shvatili da nemamo uslove da organizujemo turnir za toliko učesnika i došao sam na ideju za nov projekat.
Šta te je najviše ohrabrilo da započneš njegovu realizaciju?
– U Savezu radim već dve godine i znao sam da imamo fenomenalne odnose sa svim savezima zemalja iz okruženja. Istovremeno sam znao da nikakve saradnje među klubovima nema već nekih 20 godina. I tako je pala odluka da počnemo saradnju, makar s klincima, jer tako jedni drugima mnogo možemo da pomognemo. Najveća dobit turnira je što su svi mogli realno da utvrde gde su u odnosu na vršnjake iz drugih sredina.
Da li su svi "na prvu" prihvatili da dođu?
– Imali smo utisak da su svi jedva dočekali da im neko ponudi tako nešto. Doduše, splitski Hajduk de fakto nije rekao ne, međutim, iz nekih razloga u koje ne bih ulazio, za ovu godinu su odbili da dođu. Oni pripadaju ovom turniru i čeka ih mesto u budućnosti.
Jesi li zadovoljan premijerom?
– Prezadovoljan sam, pošto je u organizacionom smislu sve proteklo onako kako smo zamislili. Najbitnije je to da su svi timovi izrazili zadovoljstvo i zahvalnost što su učestvovali i otišli su prepuni utisaka. Posebno sam srećan što je veliki broj asova iz nekadašnje Jugoslavije, došao u Bijeljinu i Stanišić da ispoštuju ovaj događaj i pruže podršku.
Navedi neka imena?
– Bili su Husref Musemić, Srećko Katanec, Ivan Gudelj, Dejo Savićević, Radmilo Mihajlović, onda uvek čuveni Nikola Nikić. Iz mog Partizana su bili Pandurović, Ilić, Ivan Tomić, Ćirković... Rečju, sve smo upriličili kao da se radi o seniorskim ekipama. Uostalom, TV Arena je prenosila utakmice kao da je Liga šampiona u pitanju. Za klince je to velika stvar.
Hajde sad da porazgovaramo o aktuelnoj situaciji u našem fudbalu. Prvo nam ispričaj kako si kao žestok opozicionar, pristao na ponudu Tomislava Karadžića da postaneš direktor svih reprezentativnih selekcija?
- Sigurno da ima onih koji su mi zamerili na toj odluci da uđem u Savez, međutim, suština je da su gospoda Karadžić i Laković s kojim sam više puta pričao na tu temu, hteli još pre da dođem na Terazije u bilo kojoj formi. Kritikovao sam negativne pojave u fudbalu kojih i dan-danas ima i naprosto, to je borba svih nas, bez obzira da li smo u Savezu ili ne. Ko voli fudbal, ne bi smeo da zabije glavu u pesak kao noj i ne kritikuje ako ono što nije u redu. I danas sa pozicije nekoga ko mnogo stvari odlučuje u Savezu, ne vidim razlog da ne kritikujem ako vidim da je nešto loše. Uglavnom, predsednik Karadžić je u to vreme branio sistem i došlo je do sukoba mišljenja, ali smo obojica pokazali da nam sujeta nije bila na prvom mestu.
Jesi li u pojedinim trenucima pomišljao da digneš ruke od fudbala?
– Bilo je različitih faza, međutim, priznao sam sebi u jednom momentu kako mogu da radim 100 stvari, ali da nijednu od njih neću da odradim kvalitetno kao što bih uradio nešto u fudbalu. A samo da sedim u kafiću i kritikujem, ništa ne bih uspeo da promenim ni za 200 godina!
Hoćeš da kažeš da si morao da izađeš iz rova i kreneš u frontalni napad?
– Da i to je najveći razlog što sam prihvatio ponudu predsednika Karadžića.
Kako si doživeo neuspele kvalifikacije na Mundijal?
– Nešto spektakularno nisam razočaran rezultatom, iako razumem javnost i medije koji su izrazili nezadovoljstvo zbog neodlaska u Brazil. Razlog za to je što gledam stvari iz drugog ugla i nastojim da mi rezultat ne bude primaran. Šta nam znači dobar rezultat ako je on posledica sticaja okolnosti?! Nama je neophodan sistem koji bi produkovao te željene rezultate, posle procesa koji bi trajao jedno duže vreme.
Šta misliš o selektorovanju Siniše Mihajlovića?
– Jeste podneo ostavku i otišao, ali je iza sebe ostavio dosta dobrih stvari, uz sve greške koje je sigurno napravio i kojih je i sam svestan.
Da li je odluka da se igra bez Nemanje Matića bila striktno njegova?
– Advokat nemam nameru da mu budem, samo, Miha nije oterao Matića iz reprezentacije! Zaista nije, jer je više puta ponovio da Matić samo treba da ispolji želju da igra i on bi ga pozvao. Ja znam kako se postavljam kad su u pitanju ovi mlađi, pošto mi ne treba niko, bez obzira na ime, ako on ne želi da igra za državni tim. Uvek polazim od sebe, jer od 16. do 32. godine života, imam staž reprezentativca i nisam nikad odbio poziv.
A Adem Ljajić?
– Ljajićev slučaj je malo specifičniji, pošto su tu svi imali neke argumente da budu u pravu, ali je selektor bio taj koji je morao da preseče pat-poziciju. E sad, jedni kažu da je bio u pravu, drugi da nije. Slažem se da smo imali ta dva igrača na početku kvalifikacija, imali bismo 20-30 odsto veće šanse. Na kraju krajeva, pojavljivanje u reprezentaciji nije obaveza, mada može da bude moralna... Bilo kako bilo, smatram da nikoga ne treba moliti.
U kakvom ambijentu danas funkcioniše naša reprezentacija?
– Atmosfera je fenomenalna i to možda upravo zahvaljujući pojedinim Mihajlovićevim potezima. Ovaj tim ima potencijal i ogromnu perspektivu i uz određenu nadogradnju, biće među pet-šest najboljih evrpskih timova. Videćemo kako će stvari dalje da se odvijaju.
Šta misliš o aktuelnim zbivanjima u Crvenoj zvezdi i Partizanu?
– I jedni i drugi, a naročito "Zvezda", moraju da učine zaokret. Kažem to, mada znam da je nezahvalno kad si u Savezu i kritikuješ neki klub, jer se to odmah okvalifikuje kao stavljanje na stranu onih drugih. Bilo kako bilo, ovaj put kojim su krenuli nije dobar ni za njih, ni za srpski fudbal. A tek nije u interesu FS Srbije da naša dva najveća kluba idu pogrešnim putem.
Gde najviše greše?
– Najveća greška koju čine u poslednje vreme, a pre svega "Zvezda", jeste ta opterećenost rezultatima i osvajanje domaće titule koja po meni nema više toliku važnost i težinu kao pre. Tim trofejem se pokrivaju neke stvari koje nisu dobre ni po jedne ni po druge, dok se mnogo loših stvari provuče neprimećeno. I na taj način se dolazi u zabludu koje postaju svesni kad izađu u Evropu i ispadnu od ispodprosečnih ekipa. Sve dok se suštinski ne budu menjale stvari u klubovima, biće tako.
Da li je rešenje u privatizaciji?
– Naravno da je jedno od rešenja i privatizacija, samo, opet treba biti realan. Koliko je blizu ta privatizacija? Pre nečije konkretne ponude za neki klub, imamo niz stvari koje treba da uradimo. Kao, na primer, korekciju Zakona o imovinsko-pravnim odnosima i Zakon o sportu koje treba usuglasiti i potom se opredeliti za model privatizacije koji mora da bude implementiran u podzakonske akte. To je ogromna birokratska prepreka koja može da potraje godinama. Država mora da reaguje, jer to nije u domenu Saveza ni klubova. Samo, problem je što država ima drugih problema i sport joj nije u fokusu. I još nešto, uopšte neće biti lako privatizovati Partizan i Zvezdu.
Utisak je da u našem fudbalu ništa neće biti kao pre, posle kazne koju je UEFA izrekla Crvenoj zvezdi?
– Nadam se iskreno da neće i da će Zvezda, kao i svi ostali, shvatiti to kao opomenu pred drastičnije mere. Dospeli smo u situaciji da ni naš Savez nema mehanizme da pomogne. A ako ti predmeti pređu i na FIFA, kao što se priča, onda smo tek u ozbiljnom problemu.
Jeste li na vreme upozoravali večite rivale da je vrag odneo šalu?
– Više puta sam apelovao na naše najveće klubove i razgovarao s njima da učinimo zajednički napor da ne dođe do ovoga. Savez je u poslednje tri godine više puta pomogao Zvezdi da se to stanje prevaziđe, mada su se loši rezultati na Marakani ponekad pravdali osuđivanjem Saveza.
Vreme je svi da shvate, da su klubovi i Savez jedna strana u postupku, nikako dve i stoga nema razloza za bilo kakvim trvenjem. Savezu je najveći interes da su naši klubovi na evropskoj sceni!
U kojoj meri si politički angožovan?
– Totalno sam odsutan iz sveta politike otkako sam ušao u Savez i tu se apsolutno ništa neće promeniti.
Imaš dva sina i kćerku. Hoće li neko od tvojih naslednika da krene tvojim stopama?
– Nikola u decembru puni 18 godina, a Isidora 15, dok je Boris u aprilu napunio osam godina. Nikola je počeo fudbal da trenira kao sedmogodišnjak u Osasuni i sad je u juniorskom timu Partizana.
Da li je centarfor?
– Pa jeste, ali ne bih mnogo pričao o tome. Jednostavno, niti idem na njegove treninge, niti gledam utakmice, jer ne vidim razlog zašto bih. U principu, više bi mu to odmoglo. To je njegov život, izbor i put. Boris isto obožava fudbal, samo sam pristalica mišljenja da deca pre 10 godine ne bi trebala da počnu s treninzima, jer se na taj način ugrožava njihov prirodni talenat. A Isidora je isključivo posvećena školi.
Odigraš li ponekad partiju malog fudbala?
– Ne, fudbal samo igram kad je neki meč u dobrotvorne svrhe. Tenis kao sport se nametnuo nama dojučerašnjim fudbalerima, jer se dobro snalazimo na tom terenu i praktičan je u smislu da je dovoljno da imaš jednog partnera za igru. Svi negde jure, imaju poslove i teško je okupiti 12 do 15 ljudi. Život je postao brz i zahtevan, bez ikakve kolotečine.
Na ATP listi nekadašnjih asova "Partizana" koje mesto zauzimaš?
– U samom sam vrhu, iako nemam privilegiju da svakoga dana igram tenis nekoliko sati. U svakom slučaju, taj fizički napor i preznojavanje mi dobro dođu kako bih obnovio energiju.
ZAOKRET PODRAZUMEVA NOVE LJUDE
Mogu li nosioci zaokreta koji spominješ, da budu stari kadrovi?
– Definitivno, kad kažem zaokret, mislim na nove ljude, jer će teško oni koji su tu 10 godina, nešto da menjaju. Oni jednostavno ne osećaju da nešto nije u redu. Neophodno je postaviti realne i dugoročne ciljeve od četiri-pet godina i jedino tako mogu da se prebrode određeni problemi koji sada izgledaju kao nepremostivi.
ČUKARIČKI I JAGODINA ZA PRIMER
Slažeš li se da klubovi poput "Čukaričkog" ili "Jagodine", ulivaju nadu u bolje sutra?
– To su dva primera koji su specifični i različiti. Čukarički jedini funkcioniše kao privatni, dok u Jagodini lokalna samouprava vodi glavnu reč. I jedni i drugi pokazuju kako može uspešno da se radi, kad se misli na duge staze, a ne samo na dnevne događaje. Sve to ukazuje da bi budući model privatizacije trebalo da bude takav da ostavi mogućnost izbora lokalnim samoupravama da podrže svoje klubove.
Piše: Milorad Plazinić
Izvor:
Fudbalski savez Srbije