Uroš Tripković, košarkaš - Ako ne budem mogao da igram kako znam, okačiću patike o klin

Uroš Tripković je bio i ostao jedan od najpoznatijih pitomaca čačanske škole košarke. Prelep šut i preciznost s kojom je pogađao sa distance samo su dodatno dali na težini onoj čuvenoj izreci o "igračima koji su oprali ruke u Moravi". Ipak, nekadašnji bek Partizana i reprezentacije Srbije prolazi kroz najteži period u karijeri. Trenutno je bez ugovora i veliko je pitanje da li će uopšte i tražiti novi angažman.

Uroš Tripković je u "Partizan" stigao iz rodnog Čačka kao golobradi srednjoškolac, a u njemu je Duško Vujošević već posle prvih nekoliko treninga prepoznao "mišovićevski talenat". Ukazano poverenje rođeni košgeter opravdao je u velikom stilu, tako što je punih sedam sezona, na četiri različita fronta, zatrpavao koševe rivala. Uostalom, osvojene titule i trofeji koji su složeni u vitrine kluba iz Humske u periodu od 2002. do 2009.godine, najslikovitije dočaravaju kvalitet saradnje između crno-belih i ovog igrača.

Dan rastanka jednom je morao da osvane, a ruke zbog dobro obavljenog transfera trljali su čelnici "Huventuda". U Badolini se zadržao godinu dana, posle čega je talentovani Čačanin prelaskom u "Unikahu" otvorio novo, više nego obećavajuće poglavlje u karijeri. U trenutku kada mu je odraz bio najveći, a ruka najmirnija, povrede su se preko noći urotile protiv njega.

Zbog njih je prvo napustio "Malagu" i ukotvio se u "Valjadolidu", gde se preporodio i parketom ponovo plesao kao nekad u "Pioniru". Brzo je stigao poziv od velikog "Fenerbahčea" u kojem se sticajem okolnosti zadržao samo šest meseci. Sledeći izbor bila je italijanska Venoli Kremona u kojoj je ponovo dopao u kandže neprijatne povrede... – Dva puta sam operisao hrskavicu na kuku, a poslednji put u januaru ove godine. Uzrok te povrede ne znam ni sam. Uglavnom, hrskavica je napukla i nastao je problem. Iskren da budem, već neko vreme razmišljam šta da radim, pošto me to malo boli i smeta mi da igram na nivou na koji sam navikao i sebe i druge. Videću, ne znam pouzdano hoću li nastavljati karijeru ili ne. Počeo sam lagano da radim vežbe u teretani i sve zavisi kako ću se osećati – neveselim glasom započinje razgovor Uroš Tripković kojeg smo posetili na idiličnom porodičnom imanju koje se nalazi u selu Preljina kod Čačka.

Da li je stanje kuka baš toliko problematično da razmišljaš o završetku karijere?

– Sad, nije to povreda koja me previše ograničava kod trčanja ili skoka, međutim, konstatno je prisutna i onemogućava mi da odigram onako kako znam. A kada nisam u situaciji da izvučem iz sebe maksimum, počinjem da se jedem u sebi i postajem nervozan.

Da li si razmišljao o saradnji s klubom u kojem bi samo imao zadatak da pucaš trojke?

– Da stanem u ćošak i da ne mrdam, a-ha-ha?

Hajde da se vratimo na početak tvog košarkaškog osvajanja, kada si iz čačanskog "Borca" veoma mlad prešao u "Partizan". Kako danas gledaš na te dane?

– Imao sam nepunih 16 godina, ali vreme je brzo pokazalo da je to bio pravi potez.
Ko je insistirao na tvom dolasku u redove crno-belih?

– Sa pionirskom ekipom "Borca" sam osvojio prvenstvo države, da bismo u kadetskom uzrastu bili drugi. Na taj način sam postao član reprezentativnih selekcija, a trener u nacionalnom timu je bio iz Partizana i on me preporučio čelnicima crno-belih. Počeli su da prate moje igre i na moju sreću doneli odluku da me angažuju. Podvlačim na sreću, pošto je ubrzo posle mog odlaska došlo do fuzije "Borca" sa FMP-om. U Čačak je stiglo dosta kvalitetnih igrača i u takvoj konkurenciji teško da bismo mi iz juniorskog pogona dobili adekvatnu šansu.

Zahvaljujući kome ili čemu si uspeo da se nametneš u Partizanu?

– Duško Vujošević je u startu prepoznao moj talenat, mnogo je verovao u mene i strpljivo radio sa mnom. Svakako je najzaslužniji za moj napredak. Dao sam određeni doprinos u osvajanju sedam titula, tri kupa i tri Jadranske lige i mislim da sam mu se tako na najbolji način odužio. Što se tiče Evrolige, iz sezone u sezonu sve smo bolje igrali i tako na svim poljima bili uspešni. Bez ikakve dileme bio je to stvarno prelep period u mojoj karijeri.

Uprkos pokroviteljskom odnosu koji je Vujošević imao prema tebi, da li si povremeno upadao u krize?

– Uvek se dogode situacije kada ti se posle dobrih partija, usled ovih ili onih razloga, malo poljulja samopouzdanje. Najveći problem za mladog igrača je da iskontroliše kako treba takve faze u karijeri. Kasnije, kada sazriš kao igrač, sve se to drugačije doživljava i prebrodi. Kao devetnaestogodišnjak sam imao sjajnu sezonu u Partizanu i zapao za oko brojnim evropskim klubovima. Danas, kada u mislima vratim film u te dane, vidim da se nisam najbolje nosio s tim pritiskom i očekivanjima ljudi pored mene, kao i svojim očekivanjima. Sve se odigralo u nekoj vrsti transa i tek kasnije mi se izbistrila slika šta se sve zapravo izdešavalo.

Pomenuo si da si brzo dospeo u fokus bogatih evropskih klubova. Kako su crno-beli uspeli da te zadrže tolike godine?

– Aktuelni ugovori se prave s fiksnim obeštećenjem i ukoliko neko hoće da te angažuje uplati taj novac na račun kluba i ti si slobodan igrač. A ja sam otišao u "Partizan", kao što već rekoh, s nepunih 16 godina i potpisao ugovor na osam godina, bez ikakvog fiksnog obeštećenja. To je značilo da u slučaju ponude klub ima pravo da odluči hoće li da mi omogući odlazak ili ne. Procena je bila da sam premlad i potreban ekipi, tako da sam tek u 24. godini dobio ispisnicu. U principu, to i jeste pravo vreme da se oprobaš u nekom viđenijem inostranom klubu.

Jesi li zadovoljan evropskim delom svoje karijere?

– Sticajem nepovoljnih okolnosti ciljeve koje sam postavio pred sebe nisam ispunio, a istovremeno nisam ispunio ni očekivanja nekih drugih ljudi. Prema sebi sam čist, znam na čemu sam, jer uradio sam sve što sam u datom trenutku mogao da uradim. Jednostavno, imao sam peh sa povredama i to je ključna stvar što iza sebe nemam znatno bogatiju karijeru.

Jesu li klubovi u kojima te zatekla povreda bili korektni?

– Hm... Ne bih to baš mogao da kažem. Na primer, čelni ljudi Unikahe su tražili da potpišem korekciju ugovora. Smatrao sam da to nije fer s njihove strane, jer ako već nisu želeli nastavak saradnje bolje je bilo da su me odmah pustili kako bih pronašao drugu sredinu za dokazivanje. Pored ove povrede kuka imao sam i problem sa stopalom, kao i još neke hendikepe te vrste koji su me udaljavali i na nekoliko meseci s parketa. Sve su to pauze koje mnogo odnose u godinama u kojima sam bio, pošto ti onda treba mnogo i psihičke i fizičke snage da bi se vratio u formu. To je vrlo komplikovano.

Da li su povrede uticale i na tvoj reprezentativni učinak?

– Naravno da jesu, jer da nisam pravio pauze i da sam u kontinuitetu igrao za svoje klubove, uveren sam da bih bio standardni reprezentativac. A i to je bio jedan od ciljeva koje sam svojevremeno postavio pred sebe.

Nazove li te neko iz KSS i upita za zdravlje?

– Jedino se povremeno čujem sa Duškom Vujoševićem, s kojim sam ostao u dobrim odnosima. Što se tiče Saveza, sad da ne pričam mnogo i ne otvaram neke teme, jer kako se ophode prema ostalima, tako se ophode i prema meni.

Pratiš li aktuelna događanja u reprezentaciji i pripreme za Svetski kup u Španiji?

– Valjda je nemogućnost da treniram i igram utakmice učinila svoje, pa stoga ne gledam i ne pratim mnogo košarku u poslednje vreme. Verovatno će se to vremenom promeniti. Ipak, gledao sam kada su igrali Partizan i Zvezda u finalu plej-ofa i baš su mi se pomešala osećanja. Naročito u trenucima kada je bilo gusto. Teško mi je padalo što kao nekad nisam bio dole na parketu. Što se tiče reprezentacije, vidim da ima i starijih i mlađih igrača. Šta znam, ko je nama prognozirao da ćemo osvojiti srebro u Poljskoj? Nikada se to ne zna i obično kada te svi otpišu napraviš veliki rezultat.

Očigledno te još drži slatka jeza igranja u "Areni"?

– Da, ali meni je i dalje "Pionir" broj 1! Nekako je bolja akustika, ima manje ljudi, ali svi pevaju uglas, dok to u "Areni" u kojoj bude 20.000 navijača nije slučaj.

Gde pronalaziš snagu da prebrodiš novonastalu situaciju?

– Oženio sam se pre dve godine i Jelena i ja sada imamo dve kćerkice. Maša ima dve godine i četiri meseca, a Sofija ima dva meseca. Dosta sam posvećen našim devojčicama koje traže dosta pažnje. Imamo stan u Beogradu i tamo živimo preko godine, dok smo leti uglavnom u Čačku, odnosno ovde u Preljini. Pre šest godina smo kupili ovaj plac, pošto sam imao želju da napravim oazu mira van grada. Uživamo svi skupa ovde, dođu nam prijatelji, raspali se roštilj. Ovo leto planiramo maksimalno da iskoristimo, samo da nas vreme posluži.

S kim se družiš?

– Imam drugare s kojima sam u kontaktu od vrtića, preko osnovne i srednje škole. Druga grupa prijatelja je iz sveta košarke i uopšte mi nije lako da se organizujem i sa svima vidim.

Odigraš li po neki basket za svoju dušu?

– Loptu nisam uzeo u ruke nekoliko meseci i trenutno ne bih smeo da rizikujem ni sa basketom. Skoro negde sam se s bratom od tetke našao na igralištu, nekoliko puta šutnuo i pogodio. Dobro je, tu je stari osećaj, pomislio sam!

U slučaju da budeš prinuđen da okačiš patike o klin, razmišljaš li o sledećem potezu?

– Još uvek ništa ne znam, niti imam specijalnih planova. Ukoliko ne budem više igrao, moja porodica i ja ćemo organizovati život prema tome.


U FENERU NISAM DOBIO PRAVU ŠANSU

Kako ti je bilo u Istanbulu?

– Čim sam se oporavio posle prve operacije, sjajno sam započeo sezonu u Valjadolidu, da bih u decembru prešao u "Fenerbahče". E sad, znaš kako je svuda u Evropi, igrač koji je plaćen više dobiće veću minutažu. Novac koji je uložen u njega jednostavno mora da se opravda. U tom momentu su u "Feneru" bili vrhunski igrači sa ogromnim ugovorima i morali su da igraju, iako su bili u lošoj formi. Iz tih razloga za pet meseci koliko sam ostao nisam dobio pravu priliku. Ubeđen sam da će Željko Obradović ove sezone u njegovom stilu da skocka šampionsku ekipu i osvoji još jednu Evroligu.

Piše: Milorad Plazinić