Zašto su Turci spasili balkanske "preprodavce pažnje" - Šta pokazuje medijski skener regiona i šta je recept za uspeh domaćih televizija?

Gde se danas krije građanin Kejn? Zašto televizija nije samo šou nego i biznis, koga su spasili Turci, kako gledaoci uređuju program, i na čemu sve "preprodavci pažnje" mogu da zarade, raspravljali su u Novom Beogradu predstavnici "Pinka", "Nove TV", "Al Jazeera ", RTS, televizije N1 i Regulatornog tela za elektronske medije Srbije (bivše RRA).

U Srbiji je pre nekoliko dana i zvanično počeo tranzicioni period dugoočekivane digitalizacije, a u utorak (9. septembra 2014. godine) je održan prvi sastanak ministra telekomunikacija sa emiterima. Nešto kasnije, na skupu "Digital 2014" u hotelu "Hyatt" u Novom Beogradu, predstavnici televizija i države "skenirali"su medijsko nebo regiona.

"Nemojte da premrežavate svaku utakmicu i svaki seoski vašar"

Kriza svima zateže kaiš, a među prvima se režu budžeti za oglašavanje. Kako preživeti i kako se "prodati"? I šta prodati? Kakva je situacija danas, i kakva su očekivanja od medijskog tržišta do kraja 2014. i u 2015. godini? Ni Srbiji, a ni regionu, ne cvetaju ruže.

Hrvatsko TV tržište beleži konstantan pad poslednjih pet godina, kaže Dražen Mavrić iz "Nove TV" iz Zagreba.

- Glavni izazov sa kojim se suočavamo je – da zadržimo publiku. Ni ove, a verujem ni sledeće godine, ne očekujem neke značajne pomake – kaže Mavrić.

Iako nema sumnje da je televizija, kako kaže Željko Mitrović, vlasnik i direktor "Pinka" - "preprodavac pažnje" ("Uzmemo novac od oglašivača, koji plaćaju za pažnju gledalaca, da bismo stvarali program koji opet privlači pažnju"), stvari su se, dolaskom novih medija, značajno promenile. Ono što bi televizije u regionu moglo da pokrene, i da im napuni džepove, jeste – proizvodnja sadržaja, koji bi, kao takav - prodavale. Jer televizija danas, nije ista kao televizija nekada.

Multitaksing, prednosti moderne tehnologije i kreativnost: to su danas tri ključne stvari za medij, kaže Brent Sadler iz TV N1.

Željko Mitrović, vlasnik i direktor "Pinka" ne krije da im je transformacija od "klasične televizije" ka produkciji, pomogla da prežive. Televizije moraju da počnu da se bave proizvodnjom, smatra Mitrović. Od prodaje sadržaja danas dolazi gotovo 40% prihoda "Pinka".

- Sve se toliko promenilo, da je danas nemoguće govoriti o televiziji na način na koji se govorilo pre samo pet godina. Konkretno, evo "Pinkovog" slučaja. Pošto su budžeti za oglašavanje dramatično smanjeni, mi smo se transformisali. Sada upravo pravimo jedan "format" koji ćemo kao takav da prodajemo – kaže Mitrović, dodajući da je "Pink" ove godine značajno poboljšao poslovni rezultat i to upravo od prodaje sadržaja.

- Da smo ostali samo na advertajzingu, nema računice koja bi nas održala. Sadržaj je danas ključ svega. Za dvadeset godina, televizije kao što je današnja ćemo samo da se sa setom sećamo. Program će da se prodaje i kupuje, naročito jer IP postaje vladar i jer nam žice više nisu potrebne.

No, ima li para i ima li ko to da plati? Ideja je odlična i svakako da će se u budućnosti razvijati, ali pošto je kriza, niko neće da kupi, svi hoće da "razmene" program, kaže Tatjana Ćitić, odgovorna urednica Digitalnog programa RTS-a.

Ako kupaca nema u zemlji ili u regionu, možda ih može biti – u svetu, kaže Goran Milić iz "Al Jazeera Balkans". Umesto da javni servis "premrežava" svaku živu utakmicu i seoski vašar, zašto ne bi napravio kvalitetan proizvod i izvezao ga?

- Na svetu danas postoji oko 20.000 televizija. Zašto im ne ponudite neki materijal? Recimo, kada je Đoković prvi put osvojio neki turnir, RTS je možda jedini svetu mogao da ponudi dva sata kvalitetnog televizijskog materijala o njemu. Znači, trebalo je da snimi emisiju, da je prevede na engleski i da je ponudi nekoj drugoj televiziji.

Kako kaže Milić, moramo da prestanemo da budemo "žrtve globalizma, i da budemo malo i profiteri". Možda ovde nema para, ali ima negde preko granice.

- "Televizija Beograd" je sedamdesetih, pa i početkom osamdesetih, "izvozila" dosta programa, iako ste tada u svetu imali oko 300 TV kuća.

Kako su nas Turci spasili

Nije ništa sporno u tome da je sopstveni proizvod prednost, ali treba imati novac. Domaća produkcija je najskuplja produkcija, smarta Mavrić iz "Nove TV" Zagreb.

- Neka priča ko šta hoće, ali hvala Bogu na turskom programu. On je spasio i nas, a verujem i mnoge druge televizije.

Mavrić smatra da bi saradnja regionalnih televizija pomogla da se snima kvalitetniji program.

- Tržište je malo, a publika, ako mogu tako da kažem – razmažena. Ako uspostavimo bolju saradnju, moćićemo da snimamo skuplje i glamuroznije projekte, nego što bismo mogli pojedinačno.

Da je regionalna saradnja dobra, i da se zajednički resursi mogu iskoristiti da se snimi nešto kvalitetnije, slaže se i Mitrović.

- Svi u regionu treba da sarađujemo i da se integrišemo, kako bismo mogli da pariramo stranim kućama. Onda će prestati da nas ucenjuju svojim skupim programima. Pre 15 godina nešto slično se desilo u Italiji. Nisu više imali para da plaćaju skupe holivudske programe, pa su počeli da snimaju svoje.

"Televizija je šou biznis, da nije biznis, zvala bi se šou šou"

No, kada sakupi novac, i kada televizije budu u plusu, ostaje vrlo važno pitanje – šta ćemo mi zapravo gledati? Hoće li novac sve diktirati i da li je noguće da je kvalitetan program zadatak samo javnog servisa?

- Kvalitet sadržaja je veliki problem. Vudi Alen je rekao: "Televizija je šou biznis, da nije biznis, zvala bi se šou šou". Zbog toga što je televizija postala biznis, gledaoci su postali urednici. Kada TV napipa "trag", onda ga besomučno prati. Publici se danas "podilazi", bez previše obraćanja na kvalitet – kaže Goran Karadžić, predsednik Saveta Regulatornog tela za elektronske medije (bivše RRA).

- Nema edukativne uloge, ako izuzememo javni servis, u nekim segmentima. Edukativna uloga televzija se svela samo na to da smo u Srbiji progovorili španski i turski - kaže Karadžić.

Uz ogradu da se mora voditi računa o terminima emitovanja, predstavnici komercijalnih televizija i ne kriju da se vode devizom "koliko para toliko muzike". Ili, u njihovom slučaju - "koliko para toliko sapunica, rijalitija itd".

- Licemerno je govoriti o tome da svi traže kvalitet – kaže Dražen Mavrić sa "Nove TV".

- Kada smo pitali ljude šta najradije gledaju, kazali su: dokumentarni program. A šta najmanje volite: serije i rijalitije. Sa druge strane, rejting jasno govori da nije tako. Jednostavno – ovo su društveno prihvatljivi odgovori, pa ljudi izvrdavaju istinu. Mi ne možemo da na taj način vodimo biznis. Naš informativni program mora biti nezavisan i beskompromisan, a za sve ostalo je računica jasna: gledanost = oglašivači = dobro poslovanje. Ako baš tako hoćete – da, mi podilazimo publici, jer mi živimo od toga koliko nas ljudi gleda.

Istraživači su naši urednici, ali mi smo komercijalne televizije i nama to i jeste primereno, kaže Željko Mitrović.

No, nije pitanje kakvi sinonimi obično idu uz program "Pinka". Veće pitanje je - šta je sa našim javnim servisom? Osporavani ili ne, jasno je da u poređenju sa komercijalnim televizijama tu ima dosta kvalitetnog programa, ali daleko je to od onog pravog. Kada odgovorna urednica digitalnog programa RTS-a Tatjana Ćitić, na pitanje zašto se od 20 do 21 čas, na Prvom kanalu emituje program "stariji od 18 godina", kaže: "Ali 'Srećni ljudi su najgledaniji u Srbiji'", onda je jasno na čemu smo. Onda dodajte na to sagu o pretplati i 4.300 zaposlenih na RTS-u.

Ostaje nam da se nadamo da će se sa ovom "novom erom televizije u Srbiji", usput i nešto od njihovih problema rešiti.

M.S.