Serbia Edition
Serbische Ausgabe
Izdanje BiH
Izdanje Crna Gora
Vesti
Radosav Komadinić, vlasnik kompanije "Ice Cream Factory" - Kad košarkaš stvara brendove
Sreda, 01.06.2011.
16:31
Komentari
(Radosav Komadinić)
Ko ne zna i zna da ne zna-nauči ga, ko ne zna a misli da zna-kloni ga se, ko zna a ne zna da zna-probudi ga, ko zna i zna da zna-sledi ga. Staru arapsku poslovicu često primenjuje. On zna da zna. Iza sebe je ostavio kafu "Rex", "Marbo", restoran "Que Pasa", hotel "Aleksandar Palas". Sada stvara "ledenu fantaziju", a već priprema dva poslovna poduhvata. Odlučio je da pravi brendove, a išao je putem profesionalnog košarkaša.
- Svaki čovek ima neku genijalnost u sebi, samo treba da je otkrije. Stvaralački sam tip i volim da napravim nešto što drugi nemaju. Ne vapim za kućom na Dedinju, kamionima, avionima. U sledeći posao ulažem i više nego što imam, to je za mene život. Treba samo slediti svoju ideju i ne odustati od cilja – počinje razgovor za "eKapiju" Radosav Komadinić, direktor firme "Ice Cream Factory".
Na radni sto je smestio "Lekcije od najjačih svetskih brendova" i specijalnu nagradu za izvoznika 2010. godine, a na police ambalažu svojih proizvoda.
Kao recept da se stvori brend za 3-4 godine, Komadinić navodi – najbolji kvalitet, vrhunsku ambalažu i cenu nižu od konkurencije u prve dve godine.
Brend koji menja vaš ukus
Većina ljudi sa kafom počinje dan, a on je odlučio da baš sa crnim napitkom započne posao. U Jugoslaviji je devedesetih bilo dosta pržionica kafe, a on je otvorio prvu privatnu fabriku kafe.
- Sa četiri partnera sam otvorio privatnu fabriku za prženje i pakovanje kafe u Sopotu i odlučio da napravim kvalitetan brend. Kafa je nosila ime po mom nadimku "Rex". Pakovali smo kafu u kese sa jednosmernim ventilom što do tada nije bilo na našem tržištu. Taj način pakovanja sam video na sajmu pakerica koji je svake tri godine u Dizeldorfu. Pakovali smo kvalitetne kafe tako da smo brzo osvojili tržište. Uz "Centroproizvod" i "Frank" bili smo posle tri godine treći proizvođač u staroj Jugoslaviji. Prevazišli smo kapacitete "Droge portorož", "Upi" Sarajevo, "Agrokomerc" Kladuša.
Fabrika kafe počela je da przi i pakuje i espreso kafu čiju recepturu su dobili u Italiji.
- Zahvaljujući Vujadinu Boškovu koji je bio trener u Italiji, imao sam čast da vidim rad jedne tamošnje laboratorije i da dobijem recepturu za izuzetno kvalitetnu espreso kafu. Sa espreso kafom smo napravili bum u staroj Jugoslaviji. Sklopili smo ugovor za izvoz 500 tona u Francusku. Rat nas je omeo u tome, izvezli smo samo jedan šleper od 20 tona.
Nadimak Reks, Komadinić je dobio kada je imao sedam godina od Milana Draškića, sadašnjeg pomoćnika republičkog javnog tužioca, sa kim je odrastao u Užicu.
- Bio sam stalno sa loptom. Igrali smo sa krpenjačom i ja sam se bacao tamo-vamo po betonu, bio sam stalno krvavih laktova i krvavih kolena. Voleo sam da branim pa su govorili - vidi ga mali Reks kako se baca levo-desno, aludirajući na Titovog Reksa.
(Mlađan Dinkić uručuje nagradu za izvoznika godine Radosavu Komadiniću)
Sportisti i Chipsy
Svoj udeo u fabrici kafe je prodao 1994. Već sledeće godine su Miša, Andrej, Radosav i Bojan otvorili fabriku za proizvodnju čipsa, i danas poznatu kao "Marbo Produkt".
- Nazvali smo je tako po početnim slovima imena. Svi smo došli iz sporta - Andrej i Bojan su bili hokejaši, Miša je trenirao tenis. Tada je postojao samo "Pik" Čačak koji nije imao dobru ambalažu, kao ni kvalitet. Putujući po svetu videli smo kako bi trebalo da izgleda taj proizvod. Tehnologiju prerade krompira smo naučili od jednog vrsnog tehnologa koji je došao kod nas iz Čačka, gospodina Simovića.
Prema Komadinićevom planu postali su brend u trećoj godini rada.
- Dve godine smo poslovali sa gubitkom, a već treće sa velikim dobitkom. Za te tri godine smo desetostruko podigli vrednost firme. Posle toga sam prodao svoj udeo u "Marbu" jer sam težio novim izazovima.
Kada se ostvari životni san
Između ulica Kralja Petra I (dinastija Karađorđevića) i Cara Lazara (dinastija Nemanjića), treća srpska dinastija Obrenovića dobila je 2004. svoje mesto u nazivu hotela po Aleksandru Obrenoviću – "Aleksandar Palas". Jedno od omiljenih mesta turista prestonice je posle samo tri godine rada proglašen za najbolji boutique hotel na svetu u novembru 2006. na Svetskom sajmu turizma u Londonu.
- Moj životni san je bio da otvorim hotel. Prvo sam u prizemlju tog objekta otvorio 2000. godine restoran "Que Pasa", a nakon toga hotel "Aleksandar Palas", kao i restoran "Kraljevina" u podrumu hotela. Izašao sam iz ugostiteljskog posla septembra 2007. godine, a firma je ušla u probleme dve godine nakon toga i na žalost je ugašena jer su moji partneri hteli da je vode kako su oni mislili da treba. I danas je u stečaju. Tako je kad ljudi nisu znali da ne znaju da rade, i ja sam ih se klonio.
Radosav Komadinić je produžio - u proizvodnju sladoleda. "Ice Cream Factory" osnovao je 2007. godine kao pogon za zanatsku proizvodnju sladoleda u Novom Beogradu. Kako su sladoledi iz tog zanatskog pogona za kratko vreme našli put do potrošača, bilo je potrebno proizvoditi veće količine koje nisu mogle da se rade na zanatski nacin.
("Aleksandar Palas")
- Prodavali smo sladoled koji se u kornetima prodavao sa vitrina. Trebalo je da 2009. krenemo industrijsku proizvodnju u porodičnim pakovanjima ali je oprema iz Italije kasno stigla, tako da smo proizvodnju započeli 2010. godine. Znam da će "Ice Fantasy" postati brend jer znam da radim. Samo je potrebno vreme. Izvoz će nam pomoći kako bismo stekli bolje pozicije na našem tržištu.
O stvaranju brenda održao je nedavno predavanje doktorantima, magistrantima Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.
- Kad me mladi pitaju za savet, ja im kazem da mi prvo iznesu ideju pa ću im dati savet. Svako treba da živi sa svojom idejom, svojom odlukom da je želi sprovesti i da je istera do kraja uprkos stotinama komplikacija. Sada je malo lakše za poslovanje. Teško je bilo u godinama kada ste morali da uzimate partnere, a oni ne znaju ni sta je nalog za prenos, menica, pa morate da ih učite i da gubite mnogo energije. A kad se stvori profit treba da objasnite da treba proširiti paletu proizvoda ili ulagati u nove proizvode, tada dođe do nesporazuma.
I danas ima partnere da bi se firma bolje razvijala ali, kako kaže, one koji su prošli "sito i rešeto" u privredi.
- Moji današnji partneri su suvlasnici "Hotela In", "Zobnatice", "Kontikija". Njih ne treba da učim, mogu i ja nešto od njih da naučim, i da zajedno učinimo da ovaj brend zaživi i na našim prostorima kao i na inostranim tržištima.
Sladoledi "Ice Fantasy" su već našli svoje mesto na tržištima Makedonije, Albanije, Crne Gore, BiH, Ruske Federacije i Bahreina.
Košarkaš
Prve košarkaške korake napravio je u gradu na Đetinji. Odrastanje u Užicu pamti po igranju fudbala i košarke preko leta, a zime po sankanju i grudvanju.
- To je bio jedan od mojih najlepših perioda u životu. Današnje generacije su zbog kompjutera uskraćene za pravo druženje. Nismo imali ni tv. Tada nije bilo diskoteka odnosno folkoteka za široke narodne mase kao danas, nego su bile organizovane igranke.
Uz Indekse, Pro arte, Korni grupu, Deep Purple, Led Zeppelin, igrao je prvi ples, a i poneku okretnu igru kada su "dame birale".
U prvom i drugom razredu srednje škole je bio bubnjar u školskom orkestru a onda se potpuno posvetio košarci.
- Moj pokojni otac je bio vojno lice, prešao Igman, dosta toga je prošao i svoja iskustva je prenosio meni. Usadio mi je radne navike jer samo sa talentom ne može ništa da se postigne. Nisam voleo da učim političku ekonomiju i marksizam i nisam imao vremena zbog sporta da čitam knjige, ali sam bio najbolji matematičar i u osnovnoj i u srednjoj školi. Školska literatura je tada bila nezanimljiva posebno kada treba da čitam posle napornog treninga ali sam zato za čas izvežbao celu zbirku zadataka.
U Užicu je ostao do kraja srednje škole kada je prešao da igra za "Rabotnički" iz Skoplja, gde je i "služio vojsku". Bacanje na koš je nastavio u zemunskoj "Mladosti" gde je ostao godinu dana.
- Sa 24. godine sam otišao u Švedsku da igram kao profesionalni košarkaš i proveo sam tamo jednu godinu. Uspeo sam nekako da dobijem dozvolu - sportisti su je tada teško sticali. Ta zemlja je bila veliko iznenađenje za mene ali i veliko iskustvo jer je to jedna od najrazvijenijih zemalja. Preko nedelje nema provoda niti ljudi u kafićima, ali zato vikendom izlaze svi.
Kada se vratio u Beograd počeo je da trenira mlađe kategorije, a prvi profesionalni klub je trenirao sa 30 godina – "Budućnost" iz Podgorice.
- Bio sam jedan od najmlađih trenera stare Jugoslavije. Proveo sam u "Budućnosti" godinu dana, nisam hteo da mi predsednik kluba određuje ko može da igra, a ko ne može. Odlučio sam da se oslonim samo na sebe i krenuo sam u samostalan privatni posao.
Iako po struci "difovac" odnosno profesor fizičkog vaspitanja i viši sportski trener košarke smatrao je da ne mora da radi ono za šta se školovao. Sebe je video kao stvaraoca.
Nije bitna karoserija važan je motor u čoveku
- Sa 13 godina sam išao sa drugom autostopom na more. U Bečićima smo prodavali kolu i sladoled. Niko mi nije rekao da idem ali sam voleo da radim i da "imam svoj dinar". Kao student sam istovarao ćumur i uvek sam nalazio sebi neke poslove i fakultet završio za tri godine.
Smatra da posao može da se nađe kada se traži i da u Srbiji danas ima posla ali je veliki problem radne snage.
- Ne mogu da nađem kvalitetan kadar kada mi treba neko novi u firmi. Mlada generacija se predala, nemaju borbeni duh. Nemaju duh pobede i poraza jer je skoro pa ukinuto fizičko u školama. Mladi treba ranije da se osamostale. Ja sam otišao od kuće sa osamnaest, moja dva sina sa sedamnaest godina – stariji je iskombinovao biznis i sport, a mlađi je na master studijama u SAD gde igra košarku za univerzitet u Kentakiju.
Komadinić kaže da ga porodica shvata kao kreativca.
- Nametnuo sam tako shvatanje da me zbog radnih obaveza malo ima u kući pa su supruga i deca na to navikli. Vremena da uživamo zajedno imamo vikendom. Najviše se ponosim suprugom Mirom i svojom decom, kao i mirom koji mi daje porodica poslednjih 35 godina, kao temelj svih poslovnih uspeha.
Sa prijateljima uz kafu, obično vikendom, razmenjuje mišljenja. Nije čest gost kafana, voli domaća kuvana jela, a "Ratna kuhinja" je predstava koju je poslednju pogledao u "Ateljeu 212".
- Kada sam bio mlađi čitao sam laganiju literaturu. U poslednje vreme me više zanimaju knjige psihologa nego pisaca. Volim da čitam i knjige koje su u vezi sa poslom, o stvaranju brendova, da vidim šta su drugi napravili. Televiziju ne gledam jer diže tenziju i baca u depresiju.
Gleda samo košarkaške utakmice "Partizana" i ponekad dobru fudbalsku utakmicu u Evropi pošto "kod nas fudbala više nema već je akcenat na huliganstvu". Omiljeni sport je prestao da igra sa 24 godine. Kasnije je vezu sa košarkom imao kao član upravnog odbora "Partizana".
- Vežbam svako jutro po sat vremena poslednjih šest meseci u kućnoj teretani. Nastupila su krizna vremena i treba oterati negativne misli. Stara izreka glasi - muči telo da ono tebe ne muči. Ja sam ipak to učio, tako da dobro znam kako da uspostavim ravnotežu izmeđi fizičke pripreme i uma.
Odmor uz svoj proizvod
Njegov radni dan u proseku traje 12 sati. Za putovanja nema vremena a odmara se kada vidi proizvod u fabrici.
- Putovao sam dosta, sada sam posvećen onome što volim a to je stvaranje brenda. To me kompletno ispunjava kao slikara kada ostavi umetničko delo iza sebe.
Komadinić kaže da ne razmišlja o onom što je bilo već šta će biti. Brzo donosi odluke, vidi iza brda. Ne krivi druge za svoje neuspehe već prvo polazi od sebe.
- Možda mi je slabost što sam veoma emotivan, impulsivan, lakoveran, iskren i ljudima kažem sve što mislim. Nisam naučio da imam kočnicu. Smatram da su neinteligentni ljudi koji ne mogu da podnesu istinu i ličnu kritiku jer u svakoj kritici ima nešto da se nauči. Ljudi ne vole da čuju istinu, vole da im se ulaguju, da ih lažu,vole da cuju ono sto im odgovara i prija.
Ne krije da vidi sebe i dalje u konditorima jer smatra da je prehrambena industrija veliki potencijal Srbije - "samo to još da shvate i oni koji treba da shvate".
- Još mnogo može da se uradi na ovom polju kod nas. U glavi već imam dva biznisa. Ne želim da idem u penziju. Sreća čoveka je da ima porodicu, zdravlje u porodici, i da ostane dete celog života, kako bi ostao večno mlad. Tada može da radi i stvara celog života.
S.O.
hotel Aleksandar PalasPoljoprivredni fakultet Beograd
ZobnaticaBečićiAtelje 212