Uređeno jedino prirodno beogradsko jezero - Rakinoj bari vraćen život

Rode, čaplje, patke... ribe mogle su se poslednje decenije samo spominjati kod Rakine bare, jednog od šest preostalih kraških jezera u Šumadiji. Ovoj nekada zelenoj oazi u Sremčici, dvadesetak kilometara udaljenoj od centra grada, život je poslednjih godina zamro. Voda je nestala, a sa njom i životinjski svet. Zahvaljujući nekolicini entuzijasta koji su u prethodne dve-tri godine zavrnuli rukave, jedino prirodno jezero od 12, koliko ih ima u gradu, ponovo postoji. Voda se vratila, a sa njom ptice i ribe.

- Dubina vode na sredini jezera je već oko metar i po, tako da je jezero ponovo poribljeno. Ima uglavnom bele ribe i, što je najvažnije, primećena je mlađ. Osim riba, vratile su se i ptice kojih je nekada u ovom delu Sremčice bilo mnogo. Koliko će njih ostati, a koliko doći u narednom periodu kada krenu migracije, ne znam, ali je važno da su došle. Voda je već poprilično duboka, pa se po jezeru možemo voziti i čamcem, a bilo je drugara koji su se letos već i kupali - kaže Milan Tomašević, iz Udruženja Eko-patrola Sremčica.

Polagano odumiranje Rakine bare počelo je pre dvadesetak godina. Prvo je jezero pretvoreno u kolektor – mesto za pražnjenje obližnjih senkrupa i odlaganje otpada. Polako je počeo da izumire svet u njemu i oko njega, presušili su izvori iz kojih se napajalo pa je njegov opstanak bio pod znakom pitanja. Uprkos pojedinačnim pokušajima da se oživi, jezero je isušilo, a ovo je jedna od najmasovnijih akcija da mu se vrati život.

Zaljubljenici u ovaj deo Sremčice okupili su se prvo na bazi komšijskih i drugarskih odnosa, a kasnije iz ljubavi prema prirodi, i uradili gotovo nemoguće. Očistili su potok koji se nekada ulivao u Rakinu baru, zatim ga usmerili u nju, pokosili i očistili obalu, posavetovali se sa stručnjacima, sredili prilaze… i od sasušenog dna ponovo "proizveli" jezero.

- Sada planiramo da uredimo prostor oko jezera. Nabavili smo deset klupa, ali i behaton ploče. Imamo u planu da oformimo mala odmorišta na obali. Nabavili smo i kosilicu da redovno održavamo travu. Sve ovo uradili smo zahvaljujući donatorima i meštanima koji su nam uplatili sredstva. Oko jezera je sada uključeno četrdesetak ljudi, a kada krene košenje obično nas bude po desetak - kaže Tomašević.

Šetalište oko jezera dugačko je 510 metara i za njegovo uređenje nasuto je oko 5.000 kubnih metara zemlje.

Jedan od narednih koraka koji bi mnogo doprineo očuvanju jezera za buduće generacije jeste da ono dobije stepen zaštite kod Zavoda za zaštitu prirode.

- U septembru imamo nameru da kod jezera organizujemo i manifestaciju na kojoj bi svoje proizvode predstavili mali privrednici iz Sremčice, a bio bi organizovan i koncert - kaže Tomašević.

Prema predanju, jezero je dobilo ime po Raki, meštaninu koji je iz bare odvozio vodu i pesak, ali se nesrećnim slučajem udavio u jezeru.

Baru spominje je i Jovan Cvijić, koji u svojim zapisima kaže da je bila duboka sedam-osam metara, sa izvorima na južnoj strani i dimenzijama 124x112 metara.

Pre sedamdeset godina voda u jezeru je bila toliko čista da se mogao videti svaki kamičak na dnu, a meštani su ovde napajali stoku, prali konje, lovili šarane od kojih su neki bili teški i pet kilograma. U bari su se meštani kupali, sa nje odvozili vodu za zalivanje i parne vršalice, a zimi sekli led za ledenice, dok su se deca klizala sličugama.

Kružila je priča, kako je pisao prof. Sava Stekić, da došljaci koji dođu u Sremčicu i okuse ribu iz bare ne mogu više da napuste selo.