Kojim radnim veštinama se služe zaposleni u Srbiji?

Prema istraživanju Modul o radnim veštinama, u 2022. godini najčešće korišćena radna veština bila je "komunikacija sa licima iz istog preduzeća ili organizacije". Drugim rečima, oko 90% ispitanika ulaze u usmenu poslovnu komunikaciju sa kolegama tokom radnog vremena, a sa osobama izvan preduzeća ili organizacije komunicira približno 70% njih.

Takođe, oko 60% radnika izjavilo je da se bavi teškim fizičkim radom, od čega 26% polovinu radnog vremena i više, a 31% manje od polovine radnog vremena.

Više od 50% muškaraca na poslu nimalo ne koristi kognitivne veštine kao što su čitanje uputstava i rad na proračunima koji uključuju razlomke, procente, i kompleksnije matematičke funkcije od osnovnih, dok tek oko 5% većinu radnog vremena provede služeći se njima.

Kada je reč o ženama, situacija nije mnogo drugačija. Više od pola ispitanica kognitivne sposobnosti ne koristi uopšte, a samo 6% do 7% njih ih većinu radnog vremena upotrebljava.

U odnosu na kognitivne, značajnija razlika među polovima beleži se kod manuelnih veština. Dok oko 23% muškaraca većinu radnog vremena provede na manuelnim zadacima, taj broj kod žena je za oko 5% manji.

Osvrćući se na ove podatke, predsednica Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata (ASNS) Ranka Savić kaže za Danas da su oni posledica delatnosti koje su najzastupljenije u našoj zemlji, kao i vrste stranih investicija.

- To govori da u Srbiju dolaze niskobudžetne strane investicije, odnosno one koje su uglavnom manuelnog karaktera. Zato ovi podaci ne iznenađuju. Mnogi radnici se žale da su preopterećeni i da 100% radnog vremena utroše u fizički teške i naporne poslove. Primer su nam fabrike za motanje kablova kojih imamo dosta. Tu se čitav dan provede na nogama, bez mogućnosti da se sedne i odmori. Zaposleni obavljaju jednolične radnje i ruke su im konstantno angažovane. Slična situacija je i u trgovini. Oni svoj radni dan provode u istovaru, raspoređivanju artikala po rafovima i za kasama - poručuje Savić.

Prema njenim rečima, sve ovo ukazuje da je Srbija zemlja fizičkog rada, a ne razvijena država intelektualnog angažovanja. Takođe, sagovornica Danasa dodaje da je u fizički zahtevnijim poslovima zanemarljiva razlika u broju žena i muškaraca koji se njima bave.

- Kada imamo takvu vrstu industrije, normalno je da se kognitivne veštine slabo koriste. Više se ne pravi nikakva razlika među polovima, poslodavac ne obraća pažnju da li je žena ili muškarac. Zadatke koje zahteva radni proces obavljaju podjednako i muškarci i žene. A žene se više i ne žale na to, postalo je normalno da iste fizičke poslove rade podjednako oba pola - zaključuje predsednica ASNS.

Sa druge strane, Miloš Turinski, PR Infostuda, kaže da žene, ipak, više konkurišu na poslove poput administracije i trgovine, dok se za teže fizičke poslove uglavnom opredeljuju muškarci.

Govoreći o potražnji za radnom snagom, predočava da Srbija trenutno ima najveći deficit radnika u zanatskom sektoru sa jedne, i IT industriji, sa druge strane.

- U tim oblastima je najveća potražnja za kvalifikovanim radnicima, u IT se traže mediori i seniori, koji imaju neko iskustvo iza sebe. A kada je reč o zanatima, potrebni su ljudi koji imaju znanje i veštine u specifičnim oblastima. Takođe, javlja se problem kvantifikovane radne snage, jer se najveći broj radnika uvozi za građevinu, koji su uglavnom čisti fizički radnici, a ne stručni - pojašnjava Turinski.

Osim toga, istraživanje pokazuje da je najveći jaz među polovima u učestalosti upotrebe socijalnih veština. U toj kategoriji žene ubedljivo prednjače, jer gotovo 40% ispitanica provodi većinu radnog vremena koristeći ih, dok 29% muškaraca upotrebljava socijalne veštine tokom celog radnog vremena.

Takođe, stepen autonomije na poslu postaje veći sa godinama starosti ispitanika. Drugim rečima, veći broj starijih učesnika u anketi smatra da ima potpunu ili delimičnu slobodu da određuje redosled i sadržaj svojih radnih zadataka u poređenju sa mlađim kolegama.

Značajne razlike beleže se i u stepenu samostalnosti u odlučivanju na poslu u odnosu na status radnika. Oko polovine njih koji imaju privatnu praksu ili biznis, bez obzira na to da li zapošljavaju radnike ili ne, ostvaruju potpunu slobodu i u sadržaju i u redosledu obavljanja svojih radnih zadataka (od 43% do 53%).

Za razliku od njih, zaposleni radnici ostvaruju svega 10,5% potpune slobode u sadržaju i 14,3% u redosledu, dok je taj procenat nešto viši u slučaju neplaćih porodičnih radnika.

Naposletku, anketa pokazuje da žene, ipak, provode više vremena u savetovanju i podučavanju drugih lica.