Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju PKS - Generacija Z pokreće zelenu revoluciju

Našoj reciklažnoj industriji nedostaje 100.000 tona staklenog krša, 50.000 tona otpadnog drveta, plastika se uvozi, a generišemo tri miliona tona pepela iz termoelektrana, milion tona šljake, kao i milion tona strganog asfalta. Sve se ovo može vratiti kao novi resurs - poručuje u razgovoru za eKapiju Siniša Mitrović, rukovodilac Centra za cirkularnu ekonomiju Privredne komore Srbije.

Prema njegovim rečima, prelaskom na cirkularnu ekonomiju najviše štedi država, kroz manje korišćenje prirodnih resursa. Ali i privrednici treba što pre da krenu putem cirkularnosti, inovacija, digitalizacije, štednje resursa, obnovljive energije, jer će jedino tako biti konkurentni na regionalnom, evropskom i svetskom tržištu.

Mitrović otkriva i koji su ključni izazovi sa kojima se Srbija suočava u ovoj oblasti, ali i zašto veruje da će mladi promeniti naš odnos prema stvarima, prirodi, resursima i time primorati i kompanije da se menjaju.

Srpska privreda je, čini se, relativno lako prihvatila koncepte zelene energije, održivog poslovanja, ESG kriterijuma. Kako je sa cirkularnom ekonomijom? Koliko je taj koncept zaživeo među našim privrednicima?

- Zelena tranzicija je uslovljena klimatskim promenama i jedan od najvećih izazova za javne politike i kvalitet života građana. Ubrzano i sve veće zagađenje, pre svega, vazduha u Srbiji (ali i vode i zemljišta), neodgovorno postupanje sa otpadom, dugoročno je pogubno ne samo za životnu sredinu već i za javno zdravlje, a ukazuje i na nedostatak strateških i ispregovaranih političkih odluka. Veliki izazov je iznaći rešenja koja će sprečiti da posledice klimatskih promena, kao i troškove napora da se smanje emisije CO2, ne snose najsiromašnije i najugroženije grupacije građana. Pravedna energetska tranzicija, koja čini deo preambule Pariskog sporazuma, zahteva uključivanje pitanja dostojanstvenog i kvalitetnog rada u javne politike koje su povezane sa energetskom tranzicijom.

Potpisivanjem Sofijske deklaracije 2020. godine i Akcionog plana za implementaciju Sofijske deklaracije 2021. godine, Srbija je u svoju nacionalnu agendu prihvatila tranziciju na Evropski zeleni dogovor čime se obavezala da će zajedno sa Evropskom unijom preduzeti neophodne mere za ispunjavanje pet stubova Sofijske deklaracije - Zelene agende Zapadnog Balkana, među kojima je i tranzicija na cirkularnu ekonomiju. Iako je rok za implementaciju usvojenog Akcionog plana i preduzimanje osnovnih sistemskih mera za tranziciju na Zelenu agendu, na prvi pogled dovoljan (2030. godina), zapravo je vremenski okvir vrlo kratak jer je u pitanju sistemski proces u koji su uključeni i jednako odgovorni i donosioci odluka (regulatorni okvir) i privreda koja treba da pređe na savremene i čiste inovativne tehnologije i načine proizvodnje u skladu sa principima cirkularne ekonomije, ne narušavajući svojim aktivnostima životnu sredinu.

Srbija je krenula u sistemsku tranziciju na cirkularnu ekonomiju kroz državne institucije, lokalnu zajednicu i privredu. Ali ovaj sistemski proces mora biti dinamičniji, inkluzivniji, upravo vođen pravednom tranzicijom i brigom za najsiromašnije i tranzicione gubitnike (rudarstvo).

Privredni sektor u Srbiji će biti najviše pogođen neadekvatnom i nepravovremenom tranzicijom. Zato su PKS i Ministarstvo privrede koordinisano razvili projekte podrške kompanijama i do sada smo uradili značajne poslove: modele industrijske simbioze, digitalnu platformu za transfer znanja i najboljih praksi, edukaciju MSP sektora o zelenoj tranziciji i, najvažnije, ulili im sigurnost da se isplati investirati u održivi proizvod.

Zašto bi neki naš privrednik razmatrao prelazak na cirkularnu ekonomiju ako mu je to skuplje od tradicionalnog načina poslovanja? Ko treba da plati višu cenu cirkularnog proizvoda - privreda, država, potrošač?

- Zato što "ako ne plati na mostu, platiće na ćupriji", znači što pre treba da krene u cirkularnost, inovacije, digitalizaciju, štednju resursa, sigurne lance dobavljača, obnovljivu energiju. Jedino to mu obezbeđuje regionalno, evropsko i svetsko tržište. U suprotnom, konkurentne ekonomije će nas poraziti. I ovo jeste posao za novu Vladu i novi pristup finansijama i podsticajima privredi za zelenu tranziciju, posebno mikro, malim i srednjim preduzećima. Prelaskom na cirkularnu ekonomiju najviše štedi država tj. kompletno društvo kroz manje korišćenje prirodnih resursa, čistije tehnologije što će obezbediti manje zagađenja, manje bolesnih i manja izdvajanja za zdravstvo, a više za nauku i obrazovanje.

Koliko bi prelazak na cirkularnu ekonomiju mogao doneti Srbiji, u finansijskom smislu, ali i u pogledu novih radnih mesta, smanjenih emisija CO2? Šta, s druge strane, gubimo prihvatanjem modela cirkularne ekonomije?

- Nama je potreban rast od 5%-6% do 2030. godine kako bi se izvukli iz razornog uticaja klimatskih, zdravstvenih i geopolitičkih kriza, i sa tim rastom možemo obezbediti nov kvalitet života građana i približavanje evropskim zaradama. Mi i sada jesmo lider u privlačenju Stranih direktnih investicija (4,5 mlrd EUR u 2023.), i možemo sa zelenom tranzicijom privući velike investicione fondove (komunalna infrastruktura, proizvodnja zelenog vodonika, E-mobilnost). Na direktno pitanje – šta gubimo – rekao bih da gubimo loše navike i bahat odnos prema okruženju, postajemo srećniji i zadovoljniji.

Koji su ključni izazovi sa kojima se Srbija suočava u ovoj oblasti i kako ih savladati?

- Regulativa EU, našeg najvećeg spoljnotrgovinskog partnera, direktno ili indirektno će uticati na naše izvoznike u zemlje EU. Izveštaj o održivosti postaće obaveza i u nacionalnom zakonodavstvu. Mnoge firme primenjuju neke od aktivnosti, ali ih ne povezuju sa ostvarivanjem ciljeva održivog razvoja, često finansiraju lokalnu zajednicu i traže najbolja rešenja za teme održivosti, proračuna ugljeničnog otiska, CBAM regulative, Nemačkog zakona o lancima snabdevanja i sl. Veliki broj firmi (konsultanata, revizorskih kuća, sertifikacionih tela, fakulteta, eksperata, pa i sama PKS) posvećen je ovim temama.

Najveći izazov jesu kadrovi, specijalizanti za ugljenično računovodstvo, urbanu klimatologiju, veštačku inteligenciju u životnoj sredini. Treba nam više start–up kompanija, Naučno-tehnoloških parkova, patenata. I najvažnije, potrebni su nam mir i institucije u kojima se radi i stvara za nacionalni rast.

Svake godine, kako ste izračunali, bacimo 100 mil EUR reciklabilnih sirovina u divlje deponije. Šta bi se najpre moglo iskoristiti i koja su nam ulaganja potrebna?

- Sve je potrebno ponovo upotrebiti kroz novi proizvod ili energiju iz otpada. Našoj reciklažnoj industriji sada nedostaje 100.000 tona staklenog krša, 50.000 tona otpadnog drveta, plastike, a generišemo tri miliona tona pepela iz termoelektrana, milion tona šljake, milion tona strganog asfalta! Sve se ovo može vratiti kao novi resurs i uštedeti iz prirode.

PKS zagovara godišnja ulaganja od 500 mil EUR do 2030. u izgradnju održive infrastrukture, posebno za tretman otpadnih voda i čvrstog otpada. Koliko je to realno?

- Ne znamo koliko je realno, ali znamo koliko je neophodno. Ovde imamo preklapanje ekonomije i zaštite životne sredine. Da li će vam tretman otpadnih voda stvoriti dodatni profit? Verovatno ne, ali će napraviti uštedu na troškovnoj strani. Nije pravo pitanje da li će se to dogoditi, nego kada će. Ukoliko ESG standard pređe iz dobrovoljnog u formalni, za šta postoje predviđanja, uticaj poslovanja na životnu sredinu imaće istu važnost koliko i obračun plata na kraju meseca. Slično važi i za čvrsti otpad. Nastavi li svoj put ka deponiji, izgubiće svaku ekonomsku priliku, i postaće "čist" trošak, s ogromnim negativnim uticajem na životnu sredinu i troškove stanovništva.

I dalje se mnogo više govori o reciklaži i upravljanju otpadom nego o dizajnu proizvoda od kog sve počinje, kao i promeni navika. Verujete li da će Generacija Z promeniti naš odnos prema stvarima, prirodi, resursima i time primorati i kompanije da se menjaju?

- Apsolutno verujem i ja sam uz njih! Uskoro će ih biti 40% u našoj populaciji i eto zelene revolucije, koja počinje iz vaše kuće, ulice, sa lokala. Živi se mnogo brže, troši više i resetovanje navika je uslov za sigurnu budućnost.